Kome je upućeno ogromno NE na vrhu Dorćola

Kolosalna zgrada na vrhu dorćolske padine, zvana skraćenicom ustanove koja se tu nalazila -“PMF”, velika palata nekadašnjeg Prirodno-matematičkog fakulteta, danas sigurno ne izgleda baš tako moćno kao u doba kada je nastala, krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina 20. veka.

Bilo je to doba puno zanosa, želje za napretkom, koji je ova betonska kraljica izuzetno simbolizovala. Ali, istovremeno, bila je to epoha i opasnih političkih turbulencija. I to na svetskom nivou.

Valjda je baš zato ubrzo nastala legenda o skrivenoj poruci koju je ovo moćno zdanje moderne arhitekture nosilo. Doduše, “poruku” je jedino bilo moguće videti iz aviona ili nekakvih špijunskih balona, preteče savremenih satelita, ali upravo takve sprave su i koristili u preletima preko tadašnjeg Beograda oni koji je najpre trebalo da prime tu poruku.

Ali, krenimo redom, jer već je i sama lokacija izabrana za izgradnju novog “hrama nauke” u socijalističkom društvu koje je i samo tek krenulo da se stvara, posle 1945. godine, na obodu Studentskog parka, nosila u sebi mnoge turbulentne i mračne asocijacije.

Da bi krenula izgradnja PMF, negde tamo 1951. počela je priprema za rušenje jedne naoko simpatične, prizemne zgrade sa lučnim prozorima i ulazom.

Bila je stara, ali nekako “sterilna“. Možda bi lepše i romantičnije izgledala da se u njoj našlo neko društvo žena, hor ili vrtić.

Možda joj je takvu namenu i trebalo odrediti kako bi se u nju unela vedrina. Ili… mogla je da postane muzej, ali u tom slučaju muzej nečeg mučnog.

Ta stara zgrada nije tako sablasna bez razloga. Nije tu prolazio baš ko nije morao, a koga je put i naveo, pružio bi malo korak.

Jer, unutra je bila “ćorka“. Tako se zvala mala pritvorenička soba. A veća, po kojoj je i cela zgrada dobila ime, zvala se “glavnjača”. Bilo je tu i drugih soba popularno nazvanih “ženski salon” i “gospodska soba”.

To nije bio, dakle, zatvor, već pritvor i mesto gde je prema građanima postupala policija u svojim istražnim postupcima. I normalno, nije bilo prijatno ni proći pored Glavnjače kako je glasio ozloglašeni nadimak niskog zdanja Uprave Grada Beograda.

Tu su završavali i oni koji su bili gonjeni zbog svoje političke orijentacije. Na primer, komunisti, ali i nacionalisti-separatisti. Bilo je to pravo mučilište i to skoro čitav vek.

Tokom okupacije ovo, začudo, nije bio zatvor. Međutim, politički zatvorenici vraćaju se u nju posle oslobođenja Beograda. Ali, sad je priča obrnuta, Glavnjačom upravljaju možda baš oni koji su u njoj krvarili u vreme Kraljevine. To je postalo sedište OZNE.

I tako je bilo sve do 1953. kada je sagrađen Centralni zatvor, i danas jedno od najpoznatijih i nimalo prijatnih mesta za boravak pritvorenika i osuđenika.

Dolazimo u moderno vreme, i, normalno, kudikamo je lepše da ovde cveta nauka, nego ćorka… Nekada je to bio PMF, a danas Hemijski fakultet. Eksperimenti koji se dešavaju u podrumu više nisu tako strašni. Ali, estetiku ove zgrade mnogi kritikuju.

Ako o ukusima i ne treba raspravljati, postoji problem sa ovom zgradom oko koga bi se svi saglasili – ona delom “tone” zbog nezgodne stene na koju je svojim temeljima oslonjena.

Ali, vratimo se sad na početak price, na legendu o njenoj skrivenoj poruci. Jer, zaista, kada danas zgradu posmatrate na nekoj od aplikacija za prikaz Beograda iz vazduha, poput “Bing Mapa” ili “Google Earth” jasno možete pročitati slova “n” i “e” u njenoj osnovi. Odnosno, jedno veliko “NE”.

Kako urbana legenda tumači, to je bila poruka Staljinu i tadašnjem SSSR-u sa kojim su tadašnji jugoslovenski komunisti i njihov vođa Tito bili u velikom sukobu.

Jer, projektovanje zgrade, koje su vodili arhitekte Aleksandar Sekulić i Đorđe Stefanović, započelo je u vreme dok je Staljin bio živ, i, verovalo se u Beogradu, itekako rešen da silom i pritiscima reši Titovu “neposlušnost”.

Kako se znalo da Sovjeti osmatraju iz velikih visina šta se u Jugoslaviji radi, i na ovaj način mu je poslata upečatljiva poruka…

Bila istinita ili tek samo uvrnuto tumačenje moderne arhitekture, ova legenda je brzo zaboravljena, posebno u svetlu činjenica da je u trenutku kad je zgrada svečano otvorena 1954. godine Staljin već bio pokojni, a svega dve godine kasnije Tito se svečano izmirio sa novim vođama Sovjetskog saveza i prestala je potreba za inatom. Pa čak iako je bio izražen kroz vertikalnu projekciju jedne velike palate.