Železničari ga po navici zovu “Rus“, jer je proizveden u Rigi, glavnom gradu današnje države Letonije, ali nekadašnje republike u sastavu bivšeg Sovjetskog saveza.
“Zdelano v SSSR” i danas piše na pločicama koje se, interesantno, obnavljaju pri svakom remontu garnitura BG voza.
A na njima piše i godina proizvodnje – u pitanju su osamdesete. Fabrika u kojoj su pravljeni zvala se Rīgas Vagonbūves Rūpnīca, po čijoj skraćenici RVR se ovi vozovi najčešće nazivaju u javnosti.
Kompozicija je u nekadašnjoj Jugoslaviji imala oznaku JŽ412/416, dok je originalna sovjetska oznaka bila ER31.
U to vreme ovo su bile sasvim solidne, moderne garniture električnih vozova, koje su zamenile one sa vučom na dizel i bile su krupan korak u modernizaciji domaćih železnica.
Zovu se garniture, zato što su ovi vozovi celina, odnosno, nemaju klasičnu lokomotivu. Prvi i poslednji vagon mogu se nazvati lokomotivama, jer su u njima smešteni motori (ukupno 8), ali i u srednjim se nalaze bitni elementi za rad voza, poput transformatora, kompresora, rezervoara…
I ovi vozovi danas još uvek uspešno prkose vremenu baš kao i češki ČKD tramvaji na beogradskim ulicama. Brojne generacije zastaće pred njima i deliti svoja sećanja, potpuno drugačija.
Jedni će pamtiti putovanja po Srbiji i stara, plišana sedišta raspoređena tako da se po dva para putnika gledaju u oči, drugi krizu devedesetih kada bi, u slučaju da sve u gradu stane, voz bio jedino rešenje. Treći će se setiti svojih prijatelja iz Pančeva koji bi kasnili u školu zbog “Beovoza”…
A neki će u njima videti spas, brzinu i tačnost, jer je to slika BG voza poslednjih 13 godina, bar kada je reč o liniji Batajnica – Ovča.
Sada vozovi na ovoj liniji saobraćaju na svakih 30 minuta, ali ima dana i kad voze na svakih 15.
Otkad postoji beogradska železnica od 1996. godine, na njoj su radile samo ove garniture. Međutim, radile su i na drugim linijama. Dešavalo se da se voz remontovan za potrebe grada preusmeri čak i na dugu liniju za Prijepolje ili Niš. I to ne bi bio problem da sedišta nisu bila – plastična!
Dolaskom novih vozova potreba da se stari “Rusi” angažuju na dugim linijama više ne postoji. Oni su sada ekskluzivna slika i prilika BG voza.
Upravljački sistemi u ovim vozovima su elektronski, ali ne i digitalni. U pitanju su releji, koji su prevaziđena tehnologija.
RVR vozovi imaju mnogo stepenika, i to baš strmih, koji su sve samo ne pogodni za starije putnike, i to im je najveća mana.
Vrata su robusna i snažna, ali, iako su sveukupno “tvrdi“, zaista su pouzdani. Ako nešto i stane, mašinovođa otvara ormar, nešto pritisne, čuje se šištanje i – voz ponovo radi.
Zanimljivo je da bismo imali nešto više ovih vozova da se nisu dogodile sankcije – isporuka je devedesetih godina obustavljena. Najviše vozova, a prema nekim podacima, nešto više od 40, stiglo je u Srbiju, a manji broj isporučen je u Crnu Goru i Makedoniju.
Sama fabrika Rīgas Vagonbūves Rūpnīca u Letoniji ne postoji od 2017. godine kada je bankrotirala pa tako naši RVR-ovi, 412-ice ili “Rusi” kako ih sve zovu, sada sve više predstavljaju prave raritete.
A moglo bi da vam se desi da, ukoliko odete u Bugarsku, tamo doživite “deža vi” jer ih ima i na tamošnjim prugama.
Bili u Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori ili Bugarskoj, svima je jasno – moraće “u penziju”.
Proširenje mreže do Aerodroma i Nacionalnog stadiona, odnosno, najavljenog EXPO kompleksa, kao i remont Vračarskog tunela, prirodno će dovesti i do obnove voznog parka gradske železnice. A to će značiti brži i udobniji prevoz, sa bezbednijim sistemom vrata – i bez nezgodnih stepenika.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…