Ako ne ranije onda smo barem kroz hit film, pre 13 godina, čuli za Blagoja Marjanovića Mošu, Aleksandra Tirnanića Tirketa, Milorada Arsenijevića Balerinu, Milovana El Grande Jakšića i sve te legendarne fudbalere koji su smelo krenuli na dalek put kako bi učestvovali na prvom Svetskom prvenstvu u fudbalu u Montevideu 1930. godine.
Ali junak ove priče nije bio sa njima, a bio je istinska sportska veličina ne samo tadašnje nam kraljevine već daleko izvan njenih granica.
Većina nas nisu nikakvi fanatici za fudbal, pa je dovoljan jedan film iliti serija pa da od tada počnemo računati istoriju loptanja u Srba. Kao da pre toga ništa nije postojalo. Zato će Kaldrma pokušati da od zaborava otrgne i u kolektivno sećanje vrati slavnog Dragana Jovanovića Ženu.
Da razjasnimo odmah na početku neke stvari: ako je taj Dragan bio tako vrsan fudbaler zašto nije išao u Montevideo? Odgovor je jednostavan – nije jer je godinu radnije, sa svega 26 leta – prestao da aktivno igra.
Ali, tek je zabunu izazivao njegov krajnje neuobičajen nadimak – Žena. Nepoznato je kad ga je i zašto dobio, iako je postojalo više čaršijskih priča.
Žena je igrao desnu polutku u SK „Jugoslavija“ i od 1923. do 1929. godine na 252 utakmice postigao je neverovatan broj golova – čak 331! Treba napomenuti da u tu statistiku nisu uvrštene 1921. i 1922. jer tada klub nije vodio evidenciju.
Ali ono što su „crveni“ objavili u svojoj spomenici 1938. je impozantno:
„Naročito zadivljuje podvig koji je Dragan Jovanović izveo na utakmici 2. avgusta 1925. protiv Slavije u Pragu. S daljine od nekih 20 metara Dragan je volejom zahvatio loptu i pucao u gol. Lopta je strelovito blesnula u vazduhu i poletela munjevitom brzinom pored zgranutih igrača i budućeg slavnog golmana Františeka Planičke. Sudija je bio u nedoumici. S nekoliko igrača prišao je golu i na svoje veliko iznenađenje otkrio u gornjem uglu veliku rupu. Šut je bio toliko jak da je lopta probila mrežu!“
Žena je oduševljavao publiku, a kad je pomislio da je za to došlo vreme jednostavno je „okačio je kopačke o klin“ sa samo 26 godina. Mnogi su pokušavali da ga nagovore da igra još koju sezonu. Badava. Ostao je u klubu kao sekretar, vodio je jednu od selekcija…
Godine su proletele očas. Nije dočekao svoj 33. rođendan. U četiri sata 3. juna 1936. izneli su kovčeg, a na prostoru oko kapele na Novom groblju tiskalo se više od 3.000 ljudi. Njegova iznenadna smrt je izazvala posebnu pažnju kao uostalom i sve što je prethodno činio za života kako na trenu tako i van njega.
U automobilu su bila šestorica putnika, a poginuo je samo Dragan. Ostali su bili nepovređeni! Vraćali su se sa proslave povodom 25. godišnjice osnivanja BSK, bila je noć…
Dirljive govore nad odrom su održali predstavnici brojnih sportskih društava, prijatelji, kolege iz beogradske železničke direkcije u kojoj je bio činovnik.
A dok je pokop trajao Odeljenje krivične policije već je sprovelo u Okružni sud za Grad Beograd Vojislava Nikolića, industrijalca i vozača automobila koji se u kobnoj noći 1. na 2. jun prevrnuo ispred Ministarstva vojske i mornarice u Nemanjinoj ulici. Istražni sudija Vasa Petrović saslušao je Nikolića i pustio ga istog popodneva da se brani sa slobode.
Novinari su ga odmah potom pronašli u stanu u Knez Danilovoj ulici 29. Konstatovali su u svojim izveštajima da „iako sav utučen zbog smrti Dragana Jovanovića, ipak nam je rekonstruisao celu katastrofu“:
“Kada sam prešao kolima prvu tramvajsku prugu, kojom saobraća dvojka primetio sam jednu ženu u belo obučenu koja je išla u kosom pravcu od Ministarstva unutrašnjih dela prema Ministarstvu vojske i mornarice. U tom momentu nisam mogao da upotrebim bremze (kočnice), koje su veoma osetljive. Dao sam nagli zaokret na desno da bi je zaobišao i pod punim gasom mislio sam da projurim pored nje, ali ju je ipak zadnji deo kola zakačio“.
Naglasio je da je davanje gasa bilo neophodno da bi se održala ravnoteža kola.
“Uspeo sam da spasem njen život, ali sam se s kolima popeo na trotoar ispred samog Ministarstva vojske. Primetivši stepenice, ja sam naglo skrenuo u levo i upotrebio obadve kočnice: ručnu i nožnu. Verovatno da je prednji desni točak udario u stepenicu na ulazu u ministarstvo, jer mi je spala guma s točka i kola su poletela na travnjak i lupila u drvo, iščupala ga iz korena i prevrnula“.
Da nije spala guma sa prednjeg točka, ispričao je, verovatno bi nesreća bila izbegnuta.
“Sećam se samo da sam skršio volan. Inače da se to nije desilo i sam bi bio mrtav. Pokojnog Dragana mnogo žalim ne samo kao sportistu nego i kao odličnog prijatelja i školskog druga“, ostale su zabeležene Nikolićeve reči.
Namera nam je da ovim sećanjem ispravimo barem malo to što je Jovanović potpuno zaboravljen u istoriji domaćeg sporta. Kao i to što je nepravedno kao najbolji centarfor sedeo na klupi na Olimpijskim igrama 1924. u Parizu kada smo ispali u prvom krugu porazom od Urugvaja 7:0, što nije pozvan da nosi dres sa državnim grbom na Olimpijskim igrama 1928. u Amsterdamu gde smo ponovo u prvom krugu eliminisani porazom od Portugala 2:1. Bio je igrač sa najjačim šutom u istoriji južnoslovenskih zemalja, a za najbolji državni tim odigrao je samo osam utakmica!
Ako ikada budete prisustvovali besplatno vođenim obilascima spomenika znamenitih ličnosti srpske istorije na Novom groblju, neće vas dovesti do njegovog spomenika. Ali ako krajičkom oka spazite uklesano ime Dragan Jovanović (1903 – 1936) znajte da tu počiva čovek krajnje neobičnog nadimka, krajnje tragične smrti i krajnje veličanstvene sportske biografije.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
