Kada se danas pogleda beogradska štampa koja je izlazila u sudbonosnim danima između 27. marta i 6. aprila 1941. godine, teško da bi se moglo reći da je sve to bilo objavljivano u zemlji koja će se za svega nekoliko dana obresti u paklu Drugog svetskog rata i Hitlerovog besa.
Od naslovne strane, pa do poslednje bili su tekstovi puni optimizma s naslovima poput: “Narod je spokojan“, „Kralj sa narodom, narod sa kraljem“, „Ovog proleća mnogo će se nositi haljine od žerseja“, ali i oni o aktuelnim problemima poput “Talentovani mladi književnici bez izdavača“, „Klubovi srpske i hrvatske lige koji ne budu učestvovali u užem takmičenju igraće utakmice za svoj kup“, „Nove odluke Kola jahača: Može se očekivati da će trke početi 13. aprila“…
U tom moru neshvatljive nonšalancije prema crnoj sudbini koja se valjala iza ćoška, dolazimo do naslova koji je i povod za pisanje ovog teksta.
Ali prvo krenimo od nadnaslova koji je glasio „Najveća priredba crvenih“. Asocijacija na komuniste? Ne. Crvenima su se nazivali fudbaleri „Jugoslavije“ zbog boje dresova. A i ne bi se baš lepo komunisti uklopili uz naslov koji opet pominje njegovo veličanstvo koje se u tom momentu ogledalo u Petru II Karađorđeviću. Narodu je vest ovako bila predočena „Po uzvišenim pokroviteljstvom Nj. V. Kralja Petra Drugog izvršiće se na pravoslavni Uskrs svečano otvaranje velikog sportskog stadiona S.K. Jugoslavije“.
I odmah da ovde još jednom ponovimo kako bi se za svagda izbrisala zabluda uvrežena poodavno da je Uskrs ili Vaskrs, kako kome po volji, te 1941. godine bio 6. aprila na dan bombardovanja Beograda – to nije tačno! Veliki hrišćanski praznik je tog, ispostaviće se krvavog, proleća, padao 20. aprila.
Nije novinski tekst kojim se sada bavimo bio uopšte dug. Možemo reći da je naslovni blok tek za koji karakter kraći od same sadržine. Ali je zato optimističan. I te kako! U njemu se najavljuje spektakl!
„Danas imamo mnogo klubova, igrača i igrališta, uspeha i slave. Ali ono što nam nedostaje, a to su svi primetili: to je jedan pravi, veliki fudbalski stadion. To je jedno bolno pitanje, koje je mnogo puta rešavano, ali stadiona nije bilo. Ipak našao se jedan klub koji je na sebe uzeo tešku dužnost da u ovim teškim vremenima izgradi jedan veliki i impozantan stadion koji neće biti namenjen samo fudbalu, nego i ostalim sportovima. Taj klub je beogradska Jugoslavija“. Dajući nam uvod u tada aktuelnu situaciju, saznajemo i da je „klubu učinjena velika čast jer se Nj. V. Kralj Petar Drugi blagoizvoleo primiti pokroviteljstva“.
Najavljeno je i da će na otvaranju da se održi turnir na kojem će snage odmeriti tadašnja velika četvorka jugoslovenskog fudbala: Jugoslavija, BSK, Građanski i Hajduk.
Pobedniku je bio namenjen zlatni pehar kojeg je poklonio, a ko drugi nego – kralj.
„Spremljen je još čitav niz senzacionalnih sportskih priredaba kakve u Beogradu još nisu priređene. Toga dana ceo Beograd biće na nogama. Uskoro ćete čuti šta će sve to biti, a 20 aprila ćete to i videti“, poručio je Jova Ružić, vođa sekcije S.K „Jugoslavije“.
Na to je novinar dodao da „ma koliko smo se trudili da saznamo nešto više, gospodin Ružić nije hteo ništa da nam kaže sem jedno: Videćete!“.
I tu je stavljena tačka. Video niko nije. Kada je došao taj Uskrs, u zemlji više nije bilo ni kralja ni novina. Nije ni Građanski došao iz Zagreba, koji je postao glavni grad zlikovačke ustaške države NDH, niti Hajduk iz Splita koji je okupirala fašistička Italija. Nije ostala ni Jugoslavija. Ni kraljevina, ni sportski klub pod tim imenom. Ali ostalo je da se i u okupaciji igra fudbal.
Tako je klub u junu ’41. prekršten u SK 1913. Uzeta je godina njegovog osnivanja kada se zvao Velika Srbija. Ostao je i ljuti rival BSK.
Od maja prve ratne godine do septembra 1944. godine SK 1913 i BSK su odigrali 26 derbija, a najviše gledalaca sa plaćenim ulaznicama, njih 16.500, bilo je na utakmici 16. novembra 1943. godine.
Stadion o kojem smo pričali i dalje se nalazio na Topčiderskom brdu, u ulici Ljutice Bogdana. Prvi put je svečano otvoren 24. aprila 1927. godine, a ovo drugo veliko glamurozno otvaranje nije se desilo kako je bilo planirano nakon obimne rekonstrukcije tokom koje je porušena ranija ograda, teren preoran i pomeren 18 metara od tribina, iskopan u dubinu za tri četvrtine metra, nasut šljunkom, pa kamenom, izukrštan odvodnim cevima i pokriven kvalitetnom poroznom zemljom, te tako potpuno dreniran bio osposobljen da se postavi engleska trava.
U završnici valja napomenuti još nekoliko važnih činjenica. Slavni Rajko Mitić je u ratnim godinama za SK 1913 protiv BSK odigrao čak 21 derbi. Po okončanju Drugog svetskog rata stadion je nazvan „Avala“ i dodeljen je novoosnovanoj Crvenoj zvezdi, a Rajko Mitić je od njenog nastanka 4. marta 1945. bio kapiten.
Od crveno-belog dresa legendarni fudbaler se nakon 572 utakmice i 262 data gola oprostio 29. novembra 1958. a klub je pet godina kasnije na istom mestu dobio nov stadion u narodu poznat kao „Marakana“.
I tu nije kraj… Rajko Mitić je proglašen za prvu Zvezdinu zvezdu, a stadion koji tako sudbinom i višom silom nije bio otvoren 20. aprila 1941. od decembra 2014. godine zvanično nosi njegovo ime.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…