“Ljupčetova” miraz zgrada u Knez Mihailovoj iza koje stoji moderna istorija Srbije

Među najznačajnijim akterima društvenog i političkog života u Srbiji u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka nalazio se i Jovan Đ. Avakumović.

U toku svoje karijere bio je najpre prvi sekretar Kasacionog suda, pa upravnik Grada Beograda, i nakon toga načelnik policijskog odeljenja Ministarstva unutrašnjih dela u liberalskoj vladi Stevče Mihailovića.

Zatim je uspeo da bude i ministar pravde u kabinetu Jovana Ristića, ministar pravde u koalicionoj liberalsko-radikalskoj vladi, vođa Liberalne stranke, predsednik vlade od 1892. i drugi put, takođe predsednik vlade, posle ubistva poslednjih Obrenovića.

Uz sve to, 1882. godine bio je izabran za redovnog člana Srpskog učenog društva a 1892. je postao redovan član Srpske kraljevske akademije.

Jednu od posebnih epizoda svog događajima itekako ispunjenog života, on opisuje u obimnim memoarima: reč je o povratku u Beograd, 5. decembra 1918. nakon kraja Prvog svetskog rata.

Navodi da je ušao u svoju opljačkanu kuću te je video da “grabljivi Austrijanci” nisu odneli i lepu, u Moskvi kupljenu, ikonu njegovog patrona sv. Đorđa.

Stao je pred nju, prekrstio se i zahvalio se Bogu što je u mogućnosti da živ i zdrav u svojoj kući ponovo živi sa svojom ženom i ćerkom.

Naime, 1915. godine su ga austrougarske okupacione snage internirale u logor Cegled u Mađarskoj, a zatim u Hicing u Austriji. Nakon hapšenja mu nije bilo dozvoljeno da išta piše ženi i ćerki. Tu činjenicu u memoarima navodi sa velikim bolom ali i sa zahvalnošću što je uspeo da se sa njima ponovo sastavi.

U pitanju su supruga Mileva i ćerka Ljubica, čija će mirazna kuća postati jedan od simbola Knez Mihailove ulice. Prema mišljenjima mnogih Beograđana ta zgrada imala je jednu od najlepše ukrašenih fasada u gradu.

Jovan Avakumović je bio potomak bogate trgovačke porodice Babadudić. Otac mu je bio bakalin čiji se dućan sa carigradskom robom zanimljivog naziva “Kod košnice“, nalazio na uglu ulica Kneza Mihaila i Kralja Petra.

Studirao i završio prava u Beogradu, odakle je nastavio školovanje u Nemačkoj, u Hajdelbergu, pa u Parizu i na kraju u Švajcarskoj. Nije, stoga, bilo čudno što je tako vrsni znalac bio predsednik Vlade i kod Obrenovića i kod Karađorđevića.

Kada su poslednji Obrenovići u pitanju, Avakumović u svojim memoarima piše da je prvi razgovor o uklanjanju kraljice Drage bio obavljen još u noći između 11. i 12. jula 1900. godine, i to u samom dvoru, u ađutantskoj sobi.

U tom razgovoru je učestvovao i on, a sa njim i generali Vasilije Vasa Mostić, ljubimac kralja Milana, Cincar-Marković, Laza Lazarević, pukovnici Leonidas Solarević i Damjan Popović, koji je tada bio ađutant kralja Aleksandra.

Avakumović piše da je razgovor inicirao general Mostić kako bi preneo poruku kralja Milana da po svaku cenu spreči ženidbu kralja Aleksandra Dragom Mašin. Sprečavanje ženidbe je u interpretaciji generala Mostića značilo i oduzimanje života kralju Aleksandru.

No, ako preskočimo sve te važne političko-dinastičke punktove, dolazimo direktno u 1922. godinu, kada Avakumović odlučuje da izgradi miraz tj. svadbeni dar za svoju jedinicu ljubimicu Ljubicu zvanu Ljupče. Tada je odlučio da novu kuću gradi u Knez Mihailovoj, na broju 34, gde se nalazio i njegov prethodni dom.

Sam Avakumović je u jednom intervjuu iz 1928. svedočio da je rođen na toj adresi, pored hotela Grand i da nije želeo da je menja. Tako je poklon-kuća nikla na njemu veoma važnom mestu.

Unajmljene arhitekte su bili Kosta J. Jovanović, Svetozar Ivačković i Rus Roman Nikolaevič Verhovski koji je preuzeo “ceo kolač” jer je investitor odbacio rešenja prve dvojice. Zgrada je bila njegovo prvo arhitektonsko delo koje je izveo po dolasku u Beograd.

Verhovski je diplomirao na Carskoj akademiji umetnosti u Sankt Peterburgu. Pošto je za vreme boljševičke revolucije Lenjina bio na suprotstavljenoj strani poraženog carskog pokreta, 1920. je emigrirao u Beograd.

Po završetku gradnje, 1923. godine, masivne pilastere, niše, balkone i dekoracije je projektovao Viktor Lukomski, takođe ruski arhitekta, član ruske umetničke grupe Krug.

Bilo je predviđeno da u prizemlju zgrade budu trgovine, a da stanovi budu raspoređeni na četiri sprata i da ulaz bude iz dvorišta. Fasada je u duhu ruskog arhitektonskog akademizma, sa efektnim secesijskim detaljima.

Na fasadi su vaze, balkoni, parapeti i frizovi koji joj daju živost. Motiv luka koji dominira u sredini je bio čest kod ruskih emigranata. Trgovine u prizemlju su bile dobro osvetljene velikim otvorima, a manjak svetlosti u stanovima sa ulične strane bio je nadoknađen otvorima na strani sa dvorišta.

Jovanova ćerka Ljubica zvana Ljupče bila je osnivačica Zadužbine porodice Avakumović a velelepnu kuću koju je od oca dobila na poklon testamentom je zaveštala Akademiji nauka.

Ako na detektivski način priđemo člancima u novinama, otkrićemo je u nekoliko objavljenih vesti iz 1928. godine. Obe su, nažalost, tužne. Prva (iz marta) je bila da je dat pomen gospođi Milevi Avakumović, Jovanovoj supruzi, a druga (iz avgusta, u listu “Pravda”) da su gospođici Ljubici izjave saučešća povodom smrti njenog oca uputili mnogi ugledni Beograđani.

1931. godine Ljubica je Pravnom fakultetu poklonila kompletnu biblioteku svog oca. Umrla je 1958. godine.

No, to su samo činjenice. Ko je Ljubica-Ljupče stvarno bila najbolje ćemo videti iz seta fotografija uglavnom iz 1895., pretežno nastalih u ateljeu Milana Jovanovića.

Vidimo raskošne haljine, bogat nakit i rukom dopisani potpis “Ljupče“. Neke od njenih fotografija su u originalnom ramu terakota boje koji se mogao kupiti kod samog fotografa.

Na drugoj fotografiji Ljupče je opet u halijni svetle boje, ovog puta sa tri velika ukrasa nalik na jajaste bisere na dekolteu, a rukavi su lepršavi.

Ljubica je dostojanstvena, jedra, lepa, pomalo ozbiljna (mada je to bio manir pri poziranju u ta vremena) ali vidimo da je bila izuzetna devojka. Njen pogled je odlučan i dubok.

Posebno je zanimljiv set fotografija na kojima je Ljupče u narodnoj nošnji sa jelekom sa gajtanima, pregačom, izvezenom košuljom i maramicom na struku.

Setimo je se kada god prođemo pored njene kuće u Knez Mihailovoj 34, zdanja koje toliko mnogo može da kaže o jednoj beogradskoj porodici i ulozi koju je imala u najvažnijim događajima istorije Srbije na prelazu dva veka.

Autorka: Ana Atanasković, spisateljica