Sva čuda “Vlajka Marsovca”

Poslovi vezani za knjige oduvek su važili za nesigurnu luku u kojoj, uglavnom, opstaju samo oni najuporniji, dok su ostali osuđeni na tavorenje, besparicu i večitu jadikovku nad zlom sudbinom i nemaštinom.

Takav je slučaj i sa većinom pripadnika knjižarskog esnafa, osuđenih na večito dovijanje i pronalaženje, često neprohodnih i teško dostupnih puteva, koji vode do čitalaca.

Knjižarski esnaf u Beogradu, u prvoj polovini XX veka, predstavljali su mnogi.

Među njima je bilo istinskih bibliofila, ljubitelja i poklonika pisane reči, poput Svetislava B. Cvijanovića, izdavača koji je, između ostalog, objavio prvu pripovetku potonjeg nobelovca Ive Andrića (Put Alije Đerzeleza, 1920. godine) sa kojim je i kasnije sarađivao duži niz godina.

Treba pomenuti i verovatno najuspešnijeg knjižara i izdavača predratnog Beograda, Gecu Kona, čija izdanja su predstavljala stvar prestiža i časti za svakog pisca koji bi imao tu sreću da bude objavljen u nekoj od Konovih edicija, kao i Anatolija Ivanoviča, osnivača i vlasnika „Narodne prosvete“, čija izdanja i danas predstavljaju retke ali veoma vredne bibliofilske dragulje, naročito čuvena biblioteka „Srpski pisci“.

Pored knjižara i izdavača koji su sebi krčili put kvalitetom izdanja i raznolikom ponudom, bilo je i onih koji se nisu ustručavali da put do kupaca popločaju i nešto inventivnijim reklamnim metodama, koje su među izdavačima i antikvarima starog Beograda, smatrane pravom avangardom.

Čovek koji je u istoriji ovdašnjeg knjižarskog zanata ostao upamćen kao najneobičniji od svih poklonika pisane reči bio je Vlajko Ignjačević – Marsovac.

Budući da je o Iganjačevićevom mestu rođenja, detinjstvu i godinama koje su prethodile knjižarstvu, gotovo nemoguće naći nikakve podatke, navešćemo samo ono što je pouzdano i proverljivo.

Rođen je 1881. godine, veoma mlad se opredelio za posao antikvara. Starine, koje je pronalazio po tavanima, podrumima i starim kućama u okolini Beograda, prvobitno je prodavao na beogradskim pijacama, stvarajući tako svoju prvu klijentelu, koja ga neće napustiti ni kasnije kada će se, zbog svog neobičnog odnosa prema antikvitetima, pročuti nadaleko.

Na isteku prve decenije dvadesetog veka, osniva knjižaru/antikvarnicu, koja će u periodu između dva svetska rata, biti poznata pod imenom “Kod narodnog guslara”.

Savremenici Ignjačevića opisuju kao visprenog i okretnog ali pomalo neobičnog čoveka, koji nije prezao ni od čestih svađa.

Da li pod balastom teškog karaktera ili pak u želji da privuče pažnju na svoj posao i firmu, tek, nekoliko njegovih sporova osvanulo je i na stranicama ondašnjih dnevnih novina, gde je tužen za klevetu i uvredu časti.

Antikvitete: stari nakit, oružje, slike, knjige i štošta drugo, što je uspevao da za male pare otkupi širom Srbije i Beograda, prodavao je u svojoj antikvarnici po principu ko koliko da.

Čini se da je ovako osmišljen cenovnik ipak uspevao da održi poslodavca u igri, obzirom da njegova firma, koja se nalazila u ulici Kralja Aleksandra 60 (nešto kasnije na broju 64), nikada nije bila bez mušterija. Savremenici navode da je pored pomenutih antikviteta, izlog ove knjižare krasila i ogromna preparirana zmija, koja je godinama privlačila pažnju ondašnjih Beograđana, naročito dece.

Ipak, pored posla koji mu je nesumnjivo donosio određeni status među sugrađanima, Ignjačević je simpatije ondašnjih Beograđana pobrao i time što je 24. decembra 1928. godine, putem talasa Radio Beograda uputio telegram stanovnicima Marsa, raspitujući se da li kod njih ima starina.

Ostalo je zabeleženo da je na ime troškova emitovanja teksta telegrama, Ignjačević Radio Beogradu isplatio 2001 dinar, stekavši pritom reputaciju čudaka i nadimak Marsovac, koji će ga pratiti do kraja života.

Međutim, baš zbog ovog poteza, znameniti antikvar će pretpeti i poneku neprijatnost. Primera radi, kada je aprila 1934. godine pozvan u sud, u svojstvu svedoka, nakon datog iskaza sudiji Milanu Glišiću se obratio branilac okrivljenog, advokat Žika Milovanović, koji je apelovao da se Ignjačevićevo svedočenje isključi kao nepouzdano, a kao razlog je naveo upravo podatak o slanju telegrama na Mars.

U želji da obogati ponudu svoje knjižare, Ignjačević se neretko oprobavao i kao izdavač časopisa i magazina koji su, uglavnost, opstajali veoma kratko.

Tako je u dnevnim novinama Vreme 18. septembra 1932. godine, objavljen tekst sledeće sadržine:

Javljamo, da će krajem ovog meseca izaći novi, veliki ilustrovani list pod imenom Elita. Vlasnik i direktor je Vlajko Ignjačević, knjižar i antikvar, a urednik: Vlajko Nikolić. Štampaće se ćirilicom i latinicom; cena po primerku 1 dinar.
Sva obaveštenja tražiti od uredništva: Kralja Aleksandra 64. Beograd

Kako bi poboljšao prodaju, ovaj preduzimljivi čovek je kao svog pomoćnika u knjižari, zaposlio i poznatog pesnika i boema Tina Ujevića.

Pesnik je, po sopstvenom priznanju, bio zadovoljan radom kod Iganjačevića, od koga je pored stana i hrane, dobijao i procenat od prodaje.

Postoji mišljenje da je upravo Ujević bio taj koji je nagovorio svog tadašnjeg poslodavca da pošalje telegram na Mars, kako bi stekao reputaciju čudaka i time uticao na prodaju.

Tome u prilog govori i podatak da se pesnik u prostorije starinarnice uselio 16. aprila 1928. godine, ostavši u njoj do novembra 1929. godine, odnosno do kraja svog boravka u Beogradu, te da je telegram osmišljen, ispisan i pročitan upravo za vreme Ujevićevog boravka na adresi starinarnice, u čijem je dvorištu imao jedan sobičak.

Antikvarnica “Kod narodnog guslara” radila je sve do 1947. godine, kada je zajedno sa stvarima konfiskovana od strane novih vlasti.

Poslednje godine života Vlajko Ignjačević je proveo u najvećoj bedi, izdajući sobu u ulici Mije Kovačevića broj 5. nedaleko od današnjeg Studentskog doma Karaburma u kome je, svojevremeno i autor ovih redova živeo i prvi put čuo priču o životu Vlajka Ignjačevića – Marsovca.

Autor: Mladen Milosavljević, etnolog i pisac