Povratak izbrisane kraljice u Beograd

Draginja Draga Lunjevica Mašin Obrenović je bila srpska kraljica čije se ime dugo nije smelo spominjati.

Brisanje uspomene na poslednju kraljicu srpske dinastije Obrenović započelo je odmah posle ubistva kraljevskog para i državnog udara 1903. godine: novi kralj Petar I Karađorđević, koji je na tron stupio posle krvavog puča, naredio je da se sruši dvor (Konak) u kome su živeli ona i kralj Aleksandar Obrenović.

Potpuno zatiranje obrenovićke tradicije bilo je od tih dana posle udara, sistematsko, počevši od pljačke njihovih arhiva i imovine iz dvora do zabrane spominjanja.

Išlo se toliko daleko da je i lovni zabran Obrenovića na Košutnjaku, gde je ubijen knez Mihailo, pretvoren u javno izletište, današnju park-šumu koja je formirana joś u njihovo vreme.

Čime je kraljica Draga Obrenović zaslužila da je iznova spominjemo?

Od rane mladosti je bila jedna od najobrazovanijih žena svog vremena . Završila je śkolu u Beogradu, Viši ženski zavod, gde je, uz ostale predmete, učila nemački i francuski jezik.

Po očevoj volji je udata rano (17 godina), ali isto tako rano postaje i udovica inžinjera Svetozara Mašina. Preuzela je brigu o mlađim sestrama i braći stupivši u službu krajice Natalije Obrenović.

Njeno poznavanje jezika koje je učila u školi je bilo izvandredno (francuski je govorila kao maternji), te je sa njih i prevodila (na primer, roman Gzavija De Montepena “Policajka Mačje oko“, koji je tada bio bestseler). Roman u njenom prevodu je u nastavcima izlazio u časopisu “Ustavnost”, listu za narodnu politiku, ekonomiju i književnost. Potpisivala se anonimno sa D. S. M.

Držala se uzdržano od čaršije, uživajući da čita i piše (nastavila je da radi za novine i pisala pripovetke). Njenu uzdržanost su mnogi smatrali za oholost te su joj dali nadimak “plava čarapa“.

Kralj Aleksandar Saša Obrenović se silno zaljubio u dvorsku damu svoje majke Natalije i nikakva sila niti molbe nisu mogle da ga odvrate od ideje da se njome oženi.

Kada se to desilo, Draga je postala kraljica Srbije. Venčali su se u Sabornoj crkvi a mlada je nosila venčanu haljinu od finog satena u boji slonovače, sa puno uskih valova i umetcima brižanske čipke. Čipka na stezniku je bila pričvršćena ukrasima.

Tada je kralj Aleksandar izdao zapovest da se 4. konjički puk kralja Milana nazove „Konjički puk kraljice Drage” a centralni deo Krunske ulice je nazvan po njoj. U Krunskoj 16, gde je danas ambasada Belgije su se pre braka viđali i zavoleli a kasnije joj je kralj istu i kupio.

Draga je odlučila da vodi računa o srpskoj baštini. Na dvoru su počela da se služe isključivo srpska jela (izbacila je sa menija francuske sireve i bavarsko pivo), a vladarsku kuću je uredila po uzoru na tradicionalni srpski dom.

Trudeći se da bude zaštitnica narodnih rukotvorina, poručila je izradu posebnog kataloga pirotskih ćilima. Za sebe je naručila odeću po ugledu na srpske srednjevekovne vlastelinke koju je nosila za praznike.

Nasledila je kraljicu Nataiju kao pokroviteljka “Beogradskog ženskog društva” i pomagala je njihov (prvi srpski) ženski časopis “Domaćica”.

Pomoć jedne kraljice je dobro došao časopisu jer u to vreme žene nisu smele da imaju imovinu i svoj novac, niti da se pojavljuju pred sudom, pa su urednici bili muškarci, ali svakako su morali pitati kraljicu za važne odluke.

Kako navodi istoričar Vidan Bogdanović, kraljevski par je imao civil listu koja se određviala na godišnjem nivou. Bila je predviđena budžetom kraljevine Srbije. Ona je predstavljala svojevsnu platu kralju i kraljici. Osim toga, kralj Aleksandar je imao svoje lično nasledstvo iz koga je na dan svog venčanja par poklonio 10.000 dinara u zlatu za izgradnju Hrama Svetog Save.

Što od muževljevog nasledstva što od novca iz civil liste (koji je kraljica izuzetno štedela), Draga je uložila u gradnju prvog porodilišta u Beogradu u Resavskoj ulici. Kamen temeljac je postavljen nekoliko nedelja posle kraljevskog venčanja.

Kraljica Draga je bila član Kluba književnika i veliki poštovalac Branislava Nušića, koga je, kada je bila u prilici, postavila za upravnika Narodnog pozorišta.

Prvobitno je pomagala njegovo školovanje u inostranstvu, a nije zaboravila ni Jovana Skerlića čije školovanje u Ženevi je plaćala od ušteđenog novca sa dvora. Finansirala je i Boru Stankovića.

Finansirala je i Zmajev „Neven“, kao i spomenik Vojislavu Iliću za koga je čak založila svoj verenički prsten.

Bila je pokrovitelj i najveći darodavac Ženske radeničke škole za devojčice od 13-17 godina koje su se obučavale za radnička zanimanja koja su im, dalje, omogućavala da se same izdržavaju. U školi su se učili i krojenje, šivenje i vez. Škola je u znak zahvalnosti nosila njeno ime.

Draga je osmislila i osnivanje Univerziteta i svim silama se zalagala za tu ideju (želela je iskreno napredak Srbije iako neki tvrde da je htela da bude kao kraljica Natalija koja je bila zadužbinarka Velike škole). Nažalost, nije ga dočekala, ali je osnovan (Velka škola je reorganizacijom zvanično prerasla u Univerzitet) samo dve godine posle svirepog i divljačkog ubistva kraljevskog para.

Neki od prvih redovnih profesora Univerziteta u Beogradu bili su: Jovan Žujović, Sima Lozanić, Jovan Cvijić, Mihailo Petrović Alas, Andra Stevanović, Dragoljub Pavlović, Milić Radovanović i Ljubomir Jovanović.

Beograd se kraljici koja je u noći atentata stala ispred kralja Aleksandra da ga zaštiti svojim telom i prva bila upucana odužio ponovnim davanjem imena ulice u “Beogradu na vodi“, na predlog novinarke Olivere Miletović i zamenika gradonačelnika Beograda Gorana Vesića.

Početak ulice je iza stare Železničke stanice, nastavlja se ka obali Save i završava kod pešačke zone, između solitera novog naselja.

To je znak da prva kraljica koja je potekla iz Srbije posle Kosovske bitke – ipak nije zaboravljena.

Autorka: Ana Atanasković, spisateljuca