Da zidovi mogu da govore… burna istorija u stanu na Bulevaru

Mnogi su stanovi u Beogradu svojevrsni muzeji, puni artefakata i sećanja.

Jedan takav se nalazi u zgradi na granici između Liona i Đerma. Podignuta 30-ih godina prošlog veka, imala je lift za ugalj i drva. Salonski stan ima dva ulaza – jedan je tih davnih dana služio za poslugu.

Sadašnji žitelj Luka sa ponosom čuva tradiciju – naime, u glavnoj prostoriji se nalazi stilska garnitura na kojoj su sedeli, ni manje ni više – kralj Aleksandar I i kraljica Marija Karađorđević.

Tri visoke stilske stolice sa ručkama i trosed u setu okruženi su slikama, među kojima je najpoznatija Vilhelma Šulca na kojoj su prikazane raskošne, tilaste ruže.

Odakle ta garnitura tu?

Priča seže u doba kada je zgrada i sagrađena. Tada je stan imao drugog vlasnika.

Naime, predak porodice, advokat Dimitrije M. Ilidžanović iz Niša bio je izabran za senatora u prvom sazivu Senata 1932. godine. Senatori su bili najbolji poslanici koji su se birali na duži period. Neke je postavljao kralj lično, a neki su bili birani.

Dimitrije je uživao ugled kao prvi član Advokatske komore za tadašnji niški i vranjski okrug. Bio je poštena, mudra i markantna figura te je kasnije biran za Senat u još nekoliko mandata. Takođe, bio je i darodavac Beogradskom univerzitetu. Na spisku iz 31. decembra 1939. godine njegovo ime je zapisano pod brojem 15. Kralj Aleksandar je bio prvi.

Kada mu je došlo vreme za ženidbu, kralj mu je kupio stilsku garnituru na poklon.

U porodici se i dan danas prepričava kako je kraljevski par sedeo na tim stolicama kada su, kasnije, bili u poseti Ilidžanoviću. Aura legendarnog događaja kao da i dalje igra u vazduhu oko stolica.

Nameštaj je kao jedini naslednik preuzeo Mihailo Janković, pradeda sadašnjeg žitelja Luke, a Ilidžanovićev sestrić.

Crno-bela fotografija u spavaćoj sobi podseća na gospodina Mihaila čiji život je takođe bio istorijski zanimljiv. Naime, on je bio jedan od trojice glavnih sudija Draži Mihajloviću 1946. godine. Odabran je kao neutralni član sudskog veća jer nije bio član komunističke partije, i kao ugledni predratni pravnik i oficir.

Rat je proveo u zarobljeništvu, i smatrao je da Draža nije bio kriv ili, ako jeste, da nikako nije zaslužio streljanje već zatvorsku kaznu. Međutim, komunističke vlasti su mu saopštile da bi bilo dobro da glasa za smrtnu kaznu ukoliko ne želi da je iskusi i sam.

Porodica i dalje pamti svedočenja Mihaila da je Draži pre suđenja davan alkohol kako bi više govorio uz obećanja da neće biti streljan.

Iako je smatrao da nije u redu da Draža bude obmanut, Mihailo je ostao u Vrhovnom sudu ali kap koja je prelila njegovu čašu trpljenja je bio dolazak jednog sudije koji je tokom rata radio za NDH. Nije želeo da radi na mestu na kome je takva osoba sudija te se penzionisao i nastavio da radi kao advokat.

Posle 1946. godine mu je nuđen stan u Igumanovoj palati kao nagrada za suđenje Draži Mihailoviću, ali je Janković to odbio, izjavivši da ne želi ništa na poklon već da mu je cilj da ima samo ono što je zaradio. Tako je i početkom 50-ih godina prošlog veka kupio stan na Bulevaru u koji je preneo kraljevski nameštaj svog ujaka.

Mihailo Janković je imao jednog sina i dve ćerke. Jedna od njih je bila Olga, Lukina baka. Druga ćerka Jelena je živela u stanu na Bulevaru i sa suprugom lepo održavala sav nasleđen nameštaj. Unuk Luka im je dolazio u posete ali nije smeo da se ljulja na kraljevskim stolicama.

Kuriozitet života i toka istorije je da bi dečak na klaviru svirao tadašnju državnu himnu “Hej Sloveni“ kao i sportsku “Volim Partizan crno-bele boje“. Tonovi progresivnih socijalističkih pesama su obitavali oko kraljevskih stolica tako spajajući vremena, ideologije, osećanja i ljude.

Luka je, razume se, odlučio da održi zanimljivu intelektualnu atmosferu stana. Kraljevski nameštaj i ostalo porcelansko, štampano i umetničko pokućstvo dočekuju nove goste, a sedeljke-proslave se održavaju tri puta godišnje – 15. marta (kad se obeležava mađarska revolucija jer je vlasnik mađarski džavljanin), 28. maja (majski prevrat, koji je, kako kaže domaćin, omogućio demokratske izbore iz 1905. godine koje je njegov predak Ilidžanović toliko slavio) i 14. jula (francuska revolucija).

U stvari, održava se tako onaj stari salonski duh Beograda i veličanstvenost različitosti svih generacija i po zanimanjima i po socijalnom krugu i po političkim uverenjima. Prepričavaju se sve porodične priče, a preci su i dalje prisutni.