Misteriozno ubistvo najbogatije Beograđanke

Dvadeseti januar 1933. godine bio je uobičajeno hladan za to doba godine. Beograđani su iza sebe ostavljali još jednu sezonu praznika koja se, kao i uvek, nezvanično završavala negde oko Svetog Jovana.

Koračajući svakodnevnom pešačkom rutom dr Vojislav Rašić, pravnik, bivši upravnik Doma staraca i začetnik Sokolskog pokreta u Srbiji, svratio je na kratko na adresu Kralja Milana 5.

Tačnije, pokušao da svrati, budući da je masivna ulazna kapija bila zamandaljena. Bacivši letimičan pogled kroz kapijske rešetke, čoveku se učini da u zasvođenom prostoru koji je vodio ka unutrašnjem dvorištu vidi razbacana pisma, kao i nekoliko brojeva dnevnih novina.

Nakon što ni posle višeminutne zvonjave nije dobio odgovor, čovek se zaputio kući.

Nekoliko dana kasnije Rašić je ponovo prolazio istim putem, ovoga puta bio je u društvu supruge. Prišavši kapiji dotakao se zvona ali mu ni ovoga puta niko nije odgovorio. Bio je to znak koji je kod starca probudio sumnju. Ne želeći više da izgubi ni jedan dragoceni trenutak, on je odmah obavestio policiju i istog dana, uz prisustvo dva svedoka, sa jednim pisarom i majstorom, nasilno otvorio ulaznu kapiju.

Slučajni prolaznici koji su se zatekli u blizini nisu mogli ni da slute da prisustvuju početku jedne od najvećih misterija ondašnjeg Beograda, koja će to ostati i do današnjih dana.

Na pomenutoj adresi u ulici Kralja Milana broj pet, u zapuštenoj ali velelepno sazidanoj palati od gotovo dve hiljade kvadrata, sama i otuđena od sveta živela je najbogatija žiteljka starog Beograda – Draga Dimitrijević Mitrićević.

Nakon što su ušli u dvorište i popeli se na sprat, majstor je obio i brave na ulaznim vratima staričinog stana.

Ipak, u stan se nije moglo.

Rašić i prisutni su osećali kako ih nešto sa druge strane sprečava da uđu. Tek posle nekoliko upornih pokušaja, uspeli su da malo odškrinu vrata. Zapahnuo ih je talas ustajalog vazduha. Po zamračenoj prostoriji nazirao se strahovit nered a ljudima je trebalo nekoliko trenutaka da shvate da im je ulazak u stan sprečavao težak pisaći sto, naslonjen na ulazna vrata.

Upravo je ta okolnost prisutnima ulivala nadu da je starica tu negde i da je živa.

Budući da su Rašić i njegova supruga bili jedine osobe sa kojima je Draga Mitrićević bila u gotovo svakodnevnom kontaktu, on je u prvi mah pomislio da je, plašeći se da je neko ne opljačka, paranoična starica sama na vrata naslonila pisaći sto.

Nakon što su zakoračili u sobu, prisutne je zateklo još jedno iznenađenje. Iz prostorije su istrčala dva izgladnela psa, cvileći i umiljavajući se oko nogu zbunjenih ljudi.

Na stolu je stajao tanjir sa mrvicama hleba, nenamešten krevet i nered koji je i inače bio sastavni deo staričine svakodnevnice. Obišavši, uz prisustvo svedoka i ostale prostorije na spratu, kao i lokale u prizemlju koji su godinama zjapili prazni, Rašić je počeo da brine i ponovo se zaputio u policiju.  

Sutradan su u stan došli šefovi krivične i tehničke policije, gospoda Rada Popović i Aleksandar Andonović i, uz prisustvo pomoćnika i policijskog psa, izvršili detaljan pregled stana. Ipak, sve je ostalo bez rezultata. Starica nije pronađena.

Za slučaj se ubrzo zainteresovala i štampa, a dnevni list Pravda je među prvima iznosio najnovije vesti u vezi nestale bogatašice. Tek tada su i Beograđani počeli življe da se interesuju za ovaj slučaj.

Pojedinci su se prisećali da su, koliko juče, na ulici viđali staricu odevenu u dotrajalo odelo i sa starinskom kapom na glavi koja je, hodajući uz pomoć štapa i uvek noseći čarape različitih boja, protiv uroka, ljutito mrmljala i vikala na one koji bi pokušavali da joj se obrate.

 Zaintrigirani slučajem imućne starice, ljudi su odjednom počeli da se zanimaju za nju a naročito za poreklo njenog bogatstva.

Po pisanju ondašnje štampe, Draga Dimitrijević Mitrićević bila je potomak čuvene i veoma bogate porodice Mitrićević. Njen deda Dimitrije bio je jedno vreme upravnik Kragujevca, a otac Jovan je kroz karijeru napredovao od pozicije sreskog načelnika, preko višeg činovnika ministarstva policije, državnog savetnika i na kraju upravitelja Beograda.

Upravo su neke osobine Draginog oca, a na prvom mestu škrtost, kako se čini presudno uticale i na oblikovanje njenog karaktera. U prilog ovome govori i podatak da je Kralj Milan, prolazeći jednoga dana pored Mitrićevićeve kuće i videvši svog visoko rangiranog činovnika kako sam čisti sneg ispred ulaza, ovoga već sutradan oslobodio službe.

Pored tvrdičluka, čini se da je rame uz rame sa bogatstvom ovu porodicu odvajkada pratila i nekakva zla kob, koja je u njihove duše uselila svađu, razdor i ludilo. Dragina najstarija sestra Sofija – Beba Mitrićević umrla je sedamdesetih godina devetnaestog veka, sa tek navršenih devetnaest godina.

Njen stariji brat je izvršio samoubistvo a druga sestra Leposava Lenka Mitrićević umrla je 1922. godine od šizofrenije. Ako ovom nizu nesreća dodamo i podatak da je svo troje Lenkine dece, ćerka Sofija, kao i sinovi Petar i Velibor Bora Jovanović, koji je kasnije i nasledio najveći deo imovine svoje tetke Drage, život završilo po institucijama za mentalno zdravlje, dobićemo grubu sliku njihove kobi koju ni ogroman novac nije uspevao da ublaži.

Po Beogradu se tih dana govorilo da su za porodičnu nesreću krivi dukati Tome Vučića Perišića, svojevremeno najmoćnijeg srpskog velikaša koji je na početku podržavao Miloša Obrenovića i slovio za jednog od njegovih najbližih saradnika da bi, godinama kasnije, postao njegov najljući neprijatelj i vatreni zagovornik Ustavobranitelja, koji su za knjaza izabrali Karađorđevog sina Aleksandra. Bilo kako bilo, nakon što se vratio iz progonstva i po drugi put seo na presto Srbije, jedna od prvih stvari koju je naredio stari knjaz Miloš, bilo je hapšenje Tome Vučića Perišića.

I upravo tu dolazimo do spornog detalja vezanog za pomenute dukate.

Naime, po knjaževom naređenju ali i propisanoj dužnosti, patrolu koja je krenula na kuću negdašnjeg moćnika predvodio je niko drugi do Jovan Dimitrijević Mitrićević, koji je u to vreme obavljao funkciju upravitelja gradske varoši.

Govorilo se kako je hapšenik Mitrićeviću ostavio veliku količinu zlatnika koju je ovaj trebalo da, u slučaju smrti Tome Vučića Perišića, ove preda njegovoj porodici. Ljudska priroda je takva, voli da veruje kako u zametku svake nesreće stoje prevara, neispunjen amanet ili pogažena reč, pa je i u ovom slučaju u očima naroda krivica za porodične nesreće pala na Draginog oca koji je, kako se verovalo, dobijene dukate prikrio.

Iako se za staricom intenzivno tragalo danima, a gradom kružile glasine kako je, mimo navika otputovala u Englesku ili otišla na neko od svojih imanja u Smederevu ili Kragujevcu, dnevni list Pravda je petog februara preneo senzacionalnu vest – Danas u podne nađena je mrtva g-đa Mitrićević u podrumu svoje kuće.

U nastavku vesti piše da je posle šest dana traganja a nakon gotovo dve nedelje od kako je prijavljen njen nestanak, staričino telo pronađeno u prostranom podrumu ispod kuće, prekriveno daskama i drugom drvenarijom.

Pripadnici Odeljenja krivične policije su na glavi žrtve odmah uočili tragove udarca, što je značilo da je starica ubijena i sakrivena.

Nakon temeljne istrage i saslušavanja brojnih osumljičenih, privedeni su Jovan Olujić, građevinski radnik i izvesni Adam Roksandić. Uhapšenici su neposredno nakon hapšenja priznali ubistvo ali su se kasnije, tokom suđenja izjasnili kao nevini, pravdajući da je priznanje iznuđeno posredstvom teških batina.

Nedugo po okončanju ročišta, obojica optuženih su oslobođeni tužbe a starica je sahranjena u velelepnoj porodičnoj grobnici na beogradskom Novom groblju u pogrebu kome je prisustvovalo oko četiri hiljade ljudi, mahom znatiželjnika koji su ponajpre želeli da vide Velibora Boru Jovanovića, četrdesettrogodišnjeg bonvivana koji se, uprkos godinama i dalje predstavljao kao studenta iz Beča i koji je, na kraju krajeva, i nasledio pokojnu tetku.

Iako je u mladosti smatrana jednom od najpoželjnijih beogradskih udavača, Draga Mitrićević se ubrzo nakon udaje za upravitelja dvora razvela od njega i nastavila da živi sama, zazirući od svih, pa i od majke i rođene sestre, sa kojom je bila u svađi sve do sestrine smrti.

Posedovala je veliki broj nekretnina, kako u samom Beogradu, tako i u Smederevu i Kragujevcu, koje je izdavala. Novac je grčevito čuvala, trošeći ga samo na najneophodnije namirnice a često je, po rečima komšija, ostajala dužna prodavcima, plaćajući im tek sutradan.

Ubica nesrećne starice nikada nije pronađen a ovaj slučaj je inspirisao potonjeg nobelovca, Ivu Andrića, da napiše roman Gospođica.

Pukim slučajem ili ironijom sudbine, tek, na mestu na kome se nalazila palata porodice Mitrićević, koja je srušena početkom sedamdesetih godina prošlog veka, sagrađena je tada zgrada Poreske uprave. Čini se kao da duh štedljive starice i dalje lebdi nad mestom koje, bezmalo devet decenija nakon njene smrti i dalje postoji da bi se u njemu obavljali poslovi vezani za novac.

Enormno bogatstvo, tvrdičluk i zatvorenost za svet Drage Mitrićević, u izvesnoj meri podsećaju na sudbinu Ebenezera Skrudža, protagoniste čuvenog romana Čarlsa Dikensa Božićna priča, sa tom razlikom što nesrećnu Beograđanku u danima oko praznika nisu pohodili napaćeni i dobronamerni duhovi, savetujući je kako da promeni život, već tajanstveni ubica čije je ime – ostalo tajna do današnjeg dana.

Autor: Mladen Milosavljević, etnolog i pisac

Naslovna fotografija: dokumentacija Instituta za sudsku medicinu