Prvi semafori & “Zeleni talas”

“Zeleni talas” – iako ova reč deluje kao neki urbani mit Beograda, taj sistem se u našem gradu primenjuje već 56 godina!

Najpoznatija ulica sa zelenim talasom je Kneza Miloša, a ujedno i najstarija sa takvim naprednim sistemom za upravljanje saobraćajem.

Ovaj sistem toliko je bio moderan da su te 1965. godine uvedeni čak i semafori koji vozačima preporučuju tačno određenu brzinu kako bi “upali” u zeleni talas.

Međutim, problem sa semaforima u Beogradu nastao je onda kada su se pojavili doslovno na svakoj većoj raskrsnici. Broj automobila naglo je rastao, a regulisanje saobraćaja svetlosnim signalima bila je jedina razumna opcija, kada mesta nema za petlju ili makar kružni tok.

Broj semafora je tako rastao i rastao, a u moru svetlosnih signala nekako se utopila i priča o “zelenom talasu“. Iscrpljujuća kreni-stani putešestvija u špicu dovela su do toga da “zeleni talas” postane mit. Pa ipak, Ulica kneza Miloša odolevala je tome – iako je uvek puna automobila, saobraćaj se nekako ipak kretao bez većih zagušenja.

Zanimljivo je da je prvi beogradski semafor postavljen kod Londona tek 1953. godine, da bi ih četiri godine kasnije bilo samo četiri u gradu od oko pola miliona stanovnika.

Jednostavno, broj vozila još je u to vreme bio relativno mali, mada se tamna budućnost gradskog saobraćaja naslućivala.

Umesto semafora na raskrsnicama ste mogli da vidite neumorne saobraćajne policajce, koji su svojim telom regulisali kretanje vozila.

I te četiri raskrsnice imale su minimalan broj uređaja – ukupno ih je bilo 16, dakle, na svakom ćošku po jedan. Nije bilo para da se signali postavljaju sa obe strane ulice, kako je to danas slučaj, ili iznad saobraćajnice, što je takođe uobičajeno. O uslovnim i drugim strelicama da ne govorimo. Danas nam samo semafori, bez ostalog osvetljenja, daju prepoznatljivi gradski “lajt-šou“.

Ni sijalice nisu bile tako upečatljive kao ove današnje LED.

Iza stakla odgovarajuće boje bila je po jedna sijalica. Što se tiče onog najvažnijeg, crvenog svetla, tu se stavljala posebna svetiljka koja je imala dva vlakna, pa kada jedno pregori, drugo ostaje da radi do zamene.

Potreba za “zelenim talasom” javila se ubrzo, pa je 1965. godine ta ideja i realizovana, upravo u Ulici kneza Miloša.

Ali, saobraćaj nije tako lako kontrolisati običnim računskim operacijama. Nije dovoljno vremensko trajanje signala uskladiti sa vremenom vožnje između dve raskrsnice. Upliću se tu i razna leva i desna skretanja, pešaci, usporenja saobraćaja, nepredviljivi čepovi, a trenutna protočnost je veoma bitan parametar.

Razvojem elektronike i računarstva ovaj problem počeo je da se rešava mnogo složenijim semaforima. Slavija je tako još 1971. godine imala prave “pametne semafore” sa 102 detektora koji su snimali saobraćaj.

Danas se u radu semafora primenjuje najsavremenija oprema, koja bi, praktično, u celom gradu trebalo da obezbedi zeleni talas.

U pitanju je veliki projekat “adaptibilno upravljanje saobraćajem” koji podrazumeva uvođenje “smart” detektora na svim raskrsnicama gde se ovi semafori postavljaju, a takođe se uvodi i novi taster za pešake.

Tačnije, to je “najava” za pešake, budući da nijedan učesnik u saobraćaju ne može da očekuje da se njemu odmah “otvori” zeleno svetlo, već će centralni računar odrediti najbolji raspored (plan) signala.

Projekat modernizacije svetlosne signalizacije obuhvata 322 semaforizovane raskrsnice. Od tog broja 273 raskrsnice će biti uključene u sistem adaptibilnog upravljanja koje su svrstane u 22 zone, dok će 49 raskrsnica funkcionisati u koordinisanom detektorskom modu.

To bi sve trebalo da nam uštedi 10-15 posto vremena.