Kasirke nisu dozvoljavale da se ručak menja za pivo

Naknada za topli obrok nekada se u beogradskim firmama nije uplaćivala na tekući račun kao danas uz platu, već su se dobijali bonovi u prehrambenim radnjama gde su zaposleni mogli da ih iskoriste svakodnevno ili na početku meseca.

I ne samo u trgovini, bonove su primale čak i pojedine poslastičarnice. To znači da su Beograđani umesto bureka, sendviča i salame, mogli ponekad da pazare za topli obrok baklave, krempite, tulumbe, ali i sladoled. Jedna od poslastičarnica koja je mušterije privlačila na ovaj način nalazila se u centru prestonice, u Knez Mihajlovoj ulici.

U Gradskom savezu sindikata tvrdili su da je društveni dogovor o korišćenju toplog obroka, potpisan u decembru 1975. godine precizirao i njegovu primenu. Po njima, bonovi služe da bi „povećali radnu aktivnost zaposlenih, a ne za kupovinu svega i svačega”. Pravilnik je postojao, ali se nije poštovao.

Cegeri su se punili svim i svačim, a u to su mogli da se uvere svi koji bi posle podele bonova ušli u prodavnice „Centroproma”, PKB ili supermarketa u „Beograđanci”. Tim danima trgovine su bile prepune čajnih kobasica, salama, voća i zejtina, kako bi udovoljili svima koji su želeli da se odjednom snabdeju za čitav mesec.

U supermarketu koji se nalazio u „Beograđanci” kasirke nisu dozvoljavale da se za bonove kupuju alkoholna pića i deterdženti i ljubazno bi zamolile svakoga ko je ove proizvode stavio u korpu da ih vrati i zameni za hranu.

Ni u „Centropromovom” marketu u čika Ljubinoj ulici nije bilo dozvoljeno zvanično pazariti za bonove prašak, cigarete, kafu, alkohol i posuđe. Isključivo su mogle da se kupe samo namirnice.

Kako su tada tvrdili nadležni, bonovi su se trošili sukcesivno i tačno se po dnevnom pazaru moglo primetiti koje od preduzeća ih je tih dana podelilo svojim radnicima. S druge strane, direktora i šefove često su demantovale prodavačice u radnjama.

Tako se u marketima u čika Ljubinoj, Nušućevoj i u Ulici Moše Pijade, današnjoj Dečanskoj, kupovalo sve što god bi mušterija poželela. Isto kao i za gotov novac. Jedino što kasirke nisu dozvoljavale bile su cigarete.

Zaposleni u ZOIL Dunav, Elektrodistribuciji Beograd, Vodovodu i kanalizaciji, PTT i Beogradskim elektranama mogli su da se na ovaj način snabdeju za nedelju ili dve dana. Osim ovih kupaca, bilo je i onih koji su između devet i 11 sati prepodne dolazili u radnju i kupovali namirnice. Njima je topli obrok služio svrsi, odnosno čemu je i bio namenjen.

– U našim restoranima „Snežani”, „Šaranu”, „Atini” i piceriji na Trgu Marksa i Engelsa nije dozvoljeno nikakvo mućkanje sa bonovima – tvrdili su u to vreme za „Večernje Novosti” u RO PKB-Turist OUR „Restorani”. – Zaposleni u radnoj zajednici „Jugobanke”, „Minelu”, Gradskoj čistoći, Zelenilu i drugim preduzećima kod nas ne mogu da kupuju alkohol i cigarete na ime toplog obroka.

U potpuno suprotnu situaciju su se, međutim, uverili reporteri ovog lista kada su posetili PKB piceriju. Naime, prodavačica im je bez ikakvih problema prodala na bonove omiljeni italijanski specijalitet, dve krigle piva i dve „lozovače” .

Sistem bonova za ishranu postojao je osamdesetih godina u velikom broju preduzeća u Srbiji.

Radnici su imali mogućnost da u restoranima ili trgovinama obezbede sebi dnevni obrok.

Bonovima se svojevremeno, tvrdio je tadašnji sistem, “promovisala domaća proizvodnja, promet u našim trgovinama i restoranima“.

Danas je situacija potpuno drugačija: zaposleni u Srbiji od poslodavaca dobijaju novac na račun. Pa ako ne žele da sebi od tog novca kupe hranu dok su na radnom mestu već ga troše za druge potrebe… o tome poslodavci dalje ne brinu.

Ipak, ima zaposlenih koji tvrde da ne mogu da se pohvale visinom naknade. Bilo kako bilo, jedno je sigurno: više ne zavise od dobre volje i raspoloženja kasirki šta mogu, a šta ne mogu u radnji da kupe – za sopstvenu naknadu za topli obrok.