Uvek leden, ili leti vreo, tri limena stepenika, jedino slobodno sedište kod točka – sedate, a kolena su vam u grudima.
Čuje se turiranje, bučno kao proba mlaznog motora, a onda muk.
Bus kreće, držite se za sedište ispred zbog “grubog starta” i sledi polučasovno klackanje u neprijatnom položaju. Još kada majstor da gas…
Zaboravili smo malo na ovu teskobnu sliku beogradskog prevoza, tipičnu ne samo za devedesete i osamdesete godine 20. veka, već i za neke skorije epohe…
“Kralj” ovog “filinga” bio je Ikarusov autobus – stari i dobro prepoznatljiv IK koji je imao oznaku 110/160.
Različite je motore Ikarus ugrađivao u njih, a najčešće mađarsku Rabu ili MAN. Tokom devedesetih stara “kockica” je “evoluirala” u autobuse s modernijim izgledom i većim staklima, iako je suštinski – “to” i dalje bilo “to”: drvena sedišta, točak, turiranje…
Problem s točkom je rešen tako što su u kasnijim fazama sedišta podizana i autobusi su polako počeli da menjaju izgled, sve dok nije stigao i prvi niskopodni Ikarbus.
Kasnije je niskopodni autobus postao novi standard i stari Ikarusi polako su odlazili u zaborav.
Ali, dok im je bilo vreme, dobro su se držali, i to ne samo u Beogradu, već širom bivše Jugoslavije, pa i dalje, čak preko okeana!
Ikarus je izvozio autobuse u nesvrstane i komunističke zemlje, pa i na Kubu.
Jedan Ikarus snimljen je nedavno kako još operiše po poljskom gradiću (VIDEO), ali, mora se priznati, on uopšte nema “vajb” beogradskog prevoza devedesetih. Ne samo što je bolje očuvan, već je i proizveden na “malo višem” nivou.
U najboljim danima, iz tadašnje Jugoslavije je u Poljsku izvezeno preko 1.000 ovih autobusa koji su za poljsko tržište dobili i slovo P u oznaci pa su poznati kao model 160P.
Na beogradske ulice izašao je prvi put u septembru daleke 1982. godine. Zamenio je već dobrano islužene MAN autobuse, i došao kao željno očekivana dopuna flote uz tada postojeće Mercedes autobuse.
Niko ni u najluđim snovima nije mogao da pretpostavi da će se i 40ak godina kasnije, poneki primerak i dalje kotrljati po periferiji Beograda…
U nekadašnjoj Jugoslaviji bio je deo gradskog prevoza kod mnogih operatera poput Promet Split, Autotransport Kraljevo, LPP Ljubljana, Certus Maribor, Kosovo-trans Kosovska Mitrovica, Lasta Beograd, ATP Pančevo, Severtrans Sombor, Jagodina-ekspres Jagodina, Zenica-trans Zenica, GRAS Sarajevo…
Reklo bi se danas, kada se uoči poneki retki primerak u vožnji, da su ovi autobusi, baš kao i češki tramvaji ČKD i sovjetski RVR vozovi, neuništivi deo beogradskog javnog prevoza.
Možda bi još mogli da voze ali to već godinama više nije ono što je putnicima potrebno niti, najpre, ugodno.
Umesto buke, hladnoće, spartanskog enterijera i drvenih sedišta, danas su standard udobni, niskopodni busevi sa – klimom, pojmom o kom devedesetih niko nije ni sanjao. A stare 110/160ke odlaze u uspomene gde im je odavno mesto.
Nadamo se ipak da će bar jedan preživeli primerak naći svoje mesto u postavci tehničkog muzeja ili neke namenske zbirke koja bi prikazivala bogato nasleđe beogradskog saobraćaja. Zaslužili su.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
