Zemunska struja za Pančevo preko dna Dunava

Zemunci su jednom davno mogli da preko Dunava gledaju kako se iznad dorćolske termoelektrane uzdiže gust, crni dim, a noću su se sigurno mogli videti i tračci svetla električnih kandelabara na “beogradskoj strani“

Mala centrala na Dorćolu radila je od 1893. godine, a prva zemunska električna centrala otvorena je na samom početku 20. veka. Do tada, mrak je na levoj obali Save i desnoj Dunava, rasterivao tek koji plamičak sveće ili gasne lampe.

Zemunska centrala puštena je u rad 1901. godine, a njena zgrada i danas može da se vidi na uglu ulica Kej oslobođenja i Stevana Markovića, gde se, osim radionica elektrodistribucije, nalaze i šalteri za građane.

Dakle, odabrana je lokacija uz samu reku, ali se ugalj, ipak, prevozio prugom, a ne rečnim baržama kako bi se očekivalo. Nedaleko od termoelektrane nalazila se glavna železnička stanica Zemun, a kratka deonica od koloseka do ložišta “premošćena” je konjskim zapregama.

Sazidana je pogonska zgrada u kojoj se nalazila kotlarnica sa dva parna kotla i mašinska sala s dve parne mašine, dimnjak koji je bio visok 39 metara i bazen za rashladnu vodu. 

Kotlovi su se napajali vodom iz bunara, a tek kasnije počela je da se koristi dunavska voda. Generatori su bili trofazni.

Podignuta je i jednospratna zgrada u kojoj su bile poslovne prostorije, ali i šest stanova. Oni koji su radili u ovoj elektrani na poslu su, tako, bili i danju i noću – upravnik centrale, glavni mašinista, glavni monter mreže, mašinista, elektromonter i blagajnik

.Mreža je kroz grad bila razvučena preko drvenih stubova, a tamo gde je bilo potrebe korišćeni su čelični. Kao dobro rešenje pokazalo se i vođenje kablova konzolama koje su ugrađivane u fasade zgrada.

Bilo je 17 trafo-stanica koje su u centru postavljane u zgradama, a na periferiji na stubovima, u drvenim ormarima. Bili su suvi, sa vazdušnim hlađenjem, a znamo da se danas u trafoima nalazi ulje.

Zanimljiva je veza koja je zbog elektrane nastala između Zemuna i Pančeva. Termoelektrana u susednom banatskom gradu imala je velike troškove rada, zbog čega je odlučeno da se izgradi dalekovod do Zemuna, kako bi ova mala centrala mogla da snabdeva i grad na Tamišu!

Napon dalekovoda morao je, naravno, biti znatno viši od napona gradske mreže i odlučeno je da to bude 15.000 volti. Međutim, najveća prepreka bio je Dunav. Njega nije bilo moguće premostiti stubovima, pa su na dno reke položena četiri kabla. Tri su se koristila, a četvrti je bio rezervni. Ovaj poduhvat realizovan je 1936. godine.

Termoelektrana je proširena 1939. godine, kada je sagrađen i 60 metara visok dimnjak, i bila je u funkciji sve do 1965.

Srećom, veliki građevinski radovi u neposrednom komšiluku tokom narednih nekoliko godina, između 1965. i 1970. godine, nisu odneli ovaj vredan trag tehnološkog i civilizacijskog napretka, i ostala je nekako sačuvana.