Pre tačno 55 godina jedan voz otišao je na put bez povratka.
Tog davnog 5. maja 1968. povratna karta nije više mogla da se kupi. Tačno u 23.21 časova krenuo je poslednji put sa železničke stanice Čukarica, i prema pisanju beogradske štampe, uz suze data mu je daća upravo sa mesta odakle je krenuo.
Šef stanice Čukarica, Vasa Ratinac, saslušao je izveštaj dežurnog otpravnika Milomira Miloševića, a posle toga odmah su počele da rade komisije koje će otpisati prugu, 12 stanica i sedam postaja do Lajkovca.
Odluka ŽTP Beograd počela je da se sprovodi u delo i posle 39 godina glavni grad je ostao bez malog voza “Ćire”.
–Zar sad poslednjeg dana pa da kasnimo – žalio se reporteru “Novosti”, koji je došao da ga isprati u istoriju, kondukter Miodrag Aćimović.
A tih pola sata zakašnjenja, dok je lokomotiva otišla na okretnicu Beograd – Sava, malena stanica kraj hipodroma preživljavala je kao osuđenik.
U staničnom bifeu su bili u tom trenutku gotovo svi. Šef je bio malo umoran od izjava za štampu, radio i televiziju. Ovi poslednji su čak poranili da bi ispratili “Ćiru” još u Dnevniku u pola osam. Oko njega je bila ekipa iz poslednje smene. Po ko zna koji put ponavljao je da će sekcija prihvatiti sve, tačnije 300 ljudi koji ukidanjem “Ćire” ostaju bez posla.
– Ostajem ovde, dok je konjskih trka biće i posla – pričao je šef bifea Nikola Nikolić i davao znak šankerkama da ponovo natoče besplatnu turu pića, ko zna koju tog popodneva.
A tek putnici nisu krili očaj zbog ukidanja ovog voza. Domaćica iz Užica Milunka Joković jadala se kako će sledeći put doći u Beograd, pošto ne podnosi vožnju autobusom, dok je Živku Miliću bilo jako žao što više neće moći da se sa službe u prestonici vraća kući na isti način.
Za Spasoja Terzića, konduktera, prugu nikako nije trebalo ukidati, pošto putnici iz Jabučja, Umke, Bariča i Male Moštanice ostaju bez dobrog prevoza.
Sličnog mišljenja bio je i pregledač kola Ljubomir Đorić:
– Pre osam godina kada je “Ćira” sa Glavne železničke stanice krenuo na Čukaricu, ispratio sam prvi voz za Sarajevo, a večeras i jedan poslednji. Teško mi je, ali je modernizacija preča.
Dok je blagajnik Dragiša Đorđević izdavao poslednju kartu maturantu Branislavu Mijajiloviću, za drugi razred do Male Moštanice po ceni od 180 dinara, pričao je da je prodao oko 300 bileta samo od tri popodne.
– Nešto je malo putnika. Valjda su pročitali oglas o ukidanju – jadao se prisutnima.
Poslednjoj ekipi koja je tog 5. maja ispraćala voz nije bilo nimalo lako. Većina je ovde radila zajedno 10, 15, pa čak i 20 godina. Još mnogo pre nego što se mali voz iz centra povukao na periferiju:
– Za pokoj duši našeg “Ćire”… – čulo se često.
I kao što je red, o pokojniku sve najbolje, govorili su da nije mnogo kasnio, da je bio vredan, ali se nije ukidao zbog nerentabilnosti, već zbog toga što je imao nesreću da se već negde kod Lajkovca “u nivou” seče sa barskom prugom. I kolosek 0,76 kao najslabiji je popuštao.
Stara lokomotiva bila je tog majskog svečanog dana ukrašena cvećem. Okitile su je devojke u Stublinama, selu između Obrenovca i Uba.
I dok je ložač ubacivao još lopatu ili dve, vozovođa Milovan Murić davao je znak za polazak.
Mašina iz serije “018” pokrenula je malu kompoziciju – službena kola, pet vagona drugog i jedan prvog razreda. Svi su bili na peronu. Šef bifea trčao je da u lokomotivu ubaci flašu rakije. Tada mu se iz grudi otelo : “Zbogom, Ćiro!”.
Tako je čuveni “Ćira” otišao u penziju.
Zvaničan razlog bilo je ukrštanje pruge uzanog koloseka i pruge Beograd-Bar kod Lajkovca, zbog čega je Radnički savet ŽTP odlučio da prekine prevoz vozom na relaciji Čukarica-Lajkovac-Obrenovac- Zabrežje, posle punih 40 godina.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
