Zašto su važni Cinabarit i Bolečica?

Veliki su naučni trud i ozbiljna mašta potrebni da bismo mogli samo i da pokušamo da zamislimo kako je izgledao prostor na kome je danas Beograd pre 7 hiljada godina. A upravo je u to vreme Balkansko poluostrvo postalo mesto na kome je posejano seme drevne evropske civilizacije kroz Starčevačku i Vinčansku kulturu.

Naravno, epicentar te zone nije bio ni Beograd, ni Singidunum, već mesto koje danas zovemo – Vinča.

Ko zna kako su to svoje centralno naselje nazivali drevni Vinčanci, budući da pisanih tragova u smislu savremenog jezičkog koda nema. Ali zna se da je Balkan, pa samim tim i Beograd bio prekriven gustim, neprohodnim šumama. Bukva i hrast tada su bujali na ovim prostorima.

Grupe ljudi probijale su se kroz te šume dolinama reka jer to su tada bili jedini putevi. Nije ni čudo što je Vinča nastala baš nedaleko od ušća Tise, Save, Tamiša i Velike Morave u Dunav.

Naseobine tog doba su okruživale guste, tamne i vlažne šume. Nije li onda nekako jasnije to što se hrast i dan danas smatra svetim drvetom.

A reke? Bile su mnogo šire, okružene močvarama i praktično su se pretakale u jezera i bare. Veruje se da je Dunav kod Vinče imao širinu i do 7 kilometara! Naravno, kad je proleće. U poznom letu ta muljevita prostranstva bila su idealna za proizvodnju hrane.

I male reke tada su bile značajne, a poplave su bile uobičajena stvar. Jedna danas zaboravljena i samo lokalnom stanovništvu poznata rečica Bolečica davala je Vinčanicma jednu od najbitnijih stvari za život: pitku vodu sa avalskog područja.

Naselje, koje je bilo satkano od brižljivo sagrađenih i pravilno raspoređenih pravougaonih kuća, nije se širilo na plavnu zonu.

A kada smo već spomenuli Avalu, iako skrivena od glavnih puteva, ova planina bila je veoma važna za razvoj prve civilizacije na ovom prostoru. Ako izuzmemo lov, Avala je bila i pravi rudnik.

Posebno je bio značajan crveni mineral cinabarit (živin sulfid) koji se nadaleko i izvozio iz Vinče. Ali, koliko je zajednica tada bila razvijena i koliko su potrebe kulture i umetnosti bile velike, pokazuje činjenica da je cinabarit korišćen za bojenje tkanina i posuđa. I još nešto – to je bio i lek, koristio se kao antiseptik i supstanca za umirenje.

I u kasnijim vekovima mnogi su verovali da upravo cinabaritu duguju dugovečnost.

Iako otkrivena početkom 20. veka, i istraživana temeljno u više navrata, ova izuzetno važna epoha još uvek nije odala sve svoje tajne.

O tome svedoče iskopavanja lokaliteta u selu Stubline kod Obrenovca gde se nalaze izuzetno prostrana polja sa očuvanim tragovima, dok je veliko pitanje da li su do sada poznate lokacije na Banjici i u Žarkovu baš sve rekle o sebi. Uz veliku mogućnost da neka livada negde u okolini Beograda i dalje potpuno krije svoju tajnu, svega par metara ispod površine…