Zabrana mesa čak 3 dana u nedelji

Evropa je u julu 1940. godine uveliko bila na vratima pakla, neke zemlje je Hitler već u njega ubacio, a ništa bolje nije bivalo ni u Aziji pod krvavim japanskim pohodom.

A Beograd, koji je još uvek ostao pošteđen užasa svetskog rata, trudio se tako da živi nekim bar prividno normalnim životom. I cela kraljevina sa njim tako. Ali potresi su bili odveć jaki. I teški.

Moralo se štedeti na svemu. I to baš u vreme kada se Jugoslavija mogla pohvaliti izuzetnim izvozom.

Kako to? Istovremeno sa plasiranjem svega i svačega iz zemlje preko granice, rasla je potrošnja unutar naših granica. I to bi bilo za pohvalu da nije bio jedan golem oproblem – proizvodnja nije rasla, fabrike nisu se širile, poljoprivreda nije mogla da isporuči traženo, nije zaoravano više, nije uzgajano više…

Sve to je dovelo do deficita, posebno hrane!

Vlada je zato već pre letnjih dana ograničila potrošnju mesa – svinjskog, goveđeg i telećeg – i to tako što je bilo zabranjeno da se prodaje (u radnjama ili direktno na seoskom imanju) i troši u javnim ustanovama, u koje su spadale naravno i kafane – utorkom i petkom!

Međutim, zaključeno je da je veliki razmak između ta dva dana i da mere zbog toga nisu imale efekta. Promet svežeg mesa je obavljan u “slobodnim” terminima, pa su najbrži stvarali kratkotrajne zalihe (nije bilo zamrzivača kao danas).

Zato su vlasti rešile da 2. jula pooštre mere. Uvele su i treći dan, i sabili su te dane tako da ne bi narod mogao da održi svežinu mesa u vrelim danima računajući da će se, ako su zabranjeni dani sreda, četvrtak i petak, meso kupljeno u utorak pokvariti do subote! I da će tako smanjiti potrošnju, odnosno odvratiti stanovnike, pre svega Beograda, kao najvećeg grada u zemlji, da smanje značajno potrošnju.  

I to nije sve. Tih dana, nepunu godinu pre izbijanja rata i napada nacisa i fašista, pripremale su se i mere za štednju pšeničnog brašna. U Odboru za odbrambenu privredu se proučavalo pitanje uvođenja jednoobraznog brašna za celu zemlju, a brašno boljeg kvaliteta bi bilo samo za izvoz.

Bolje brašno se moglo skuplje prodati u inostranstvu, a svaki dinar je bio važan ne bi li se vojska koliko-toliko modernizovala i pripremila za zlo koje je nezaustavljivo stizalo. Beli hleb je u načelu trebalo da bude zabranjen i jedino bi smeo da se upotrebljava na osnovu lekarskog recepta i u bolnicama.  

Beograđani su se bunili, ali i dovijali, švercovali, preprodavali i nadali se da neće biti kažnjeni. Doduše, ni tadašnji način ishrane nije toliko “forsirao” meso kao što je to reč danas, ali, opet, miris roštilja budio je i tada kod mnogih ugodne osećaje.

Ipak, koliko god ova mera zabrane mesa čak tri dana u nedelji bila neugodna i teška, posle samo godinu i nešto dana delovaće kao idilično podsećanje na predratno vreme jer će pod surovom okupacijom nacista prava glad i nestašica svake hrane, od jajeta i luka, do pečenja, uz stalni strah za život, postati svakodnevnica za sve Beograđane koja će trajati i posle kraja rata, sve do masovnog snabdevanja hranom od strane američke agencije za pomoć UNRRA koje će početi tek od kraja 1945. godine.