Yu kiosk koji nije postao slavan kao crveni “blizanac”

Kako je provesti radni dan u maloj kutiji od pleksiglasa, bez klime, na koju se naginju ljudi kojima je mučno što uopšte moraju da priđu…?

Oni koji su u “srećna vremena” radili u kiosku to najbolje znaju – tako je bilo u jugoslovenskom kiosku KC-190, kreaciji koja je i tada kao i danas definitivno bila daleko manje “na glasu” od “muzejskog” primerka, legendarnog crvenog K-67.

Dok K-67 nosi potpis slovenačkog arhitekte Saše Mehtiga, a dizajniran je posebno za potrebe konkursa Beogradski kiosk, dotle KC-190 nosi “makedonski pečat”. Njega je 1986. godine projektovao Aleksandar Nikuljski, i proizvodio se u tadašnjoj Socijalističkoj republici Makedoniji, u gradu Strugi, u fabrici “Treska Poliplast”.

Dizajn je veoma sveden – postoji mikro nadstrešnica i pult za korisnike, kao i veliko staklo sa šalterom. Ali, ovaj kiosk ne odaje utisak jakog i čvrstog, izdržljivog mobilijara, što je i logično ako se uzme u obzir materijal od kog je napravljen.

Zato se u njemu nikada nisu prodavale viršle, nije bio prepun slatkiša, novina i pića, već je najčešće imao jednostavnu svrhu – prodaju karata za gradski prevoz ili “stacionara” za dispečare GSP-a.

Možda nije bio samo skromnije dizajnersko rešenje, već je i namena ovog kioska dovela do toga da on, kada ga danas negde vidimo, i nije naročito prijemčiv.

Najgore je što ga u našim uspomenama povezujemo sa dugim redovima za prodaju mesečnih markica za prevoz, i pokušajima da od dispečara koji baš ne vole komunkaciju s putnicima dobijemo neku korisnu informaciju, podsećaju nase na hladne i nevoljne dane, a često ih viđamo u lošem i napuštenom stanju.

Još ponegde u ovakvom kiosku sedi neki pripadnik obezbeđenja nekog starog objekta, još poneki portir piše nešto u svesku. Ali, više u njemu nema dispečara, bar ne u Beogradu, niti se prodaju karte.

Ove male plastične “konzerve” ostaju svedok nekog prošlog vremena. Zaboravljene su ponekgde, u nekom haotičnom odruženju, a zaboravljene su i u sećanju, jer za razliku od K-67 nisu dospele u njujorški muzej Moma, niti iko žali za njima.

KC-190 je bio neobičan i zato što je, ustvari, imao dva oblika: jedan svedeniji, “kockasti“, i “svemirsku” verziju sa znatno većim staklenim površinama u kružnim prozorima. Ta verzija nije bila baš praktična jer niko ko se nalazio unitra nije želeo da bude izložen pogledima preko prozora koji poriva celokupnu bočnu stranu. Ali je bila neobičnija i danas se na pomen KC 190 najpre pomisli na taj oblik.

Zapravo, kad malo bolje razmislite, ono što je bilo naročito ružno kod KC-190 nema nikakve veze s dizajnom, već upravo sa domišljatošću službenika u njemu – postavljali bi svakojake barijere, venecijanere, zavese ili bi lepili novine i kalendare, samo da zaštite svoju “privatnost” i potpuno se odvoje od njenog veličanstva – stranke.