Dolaze nam, polako, vreli letnji dani. U paklenim satima ulice su prazne, a možete videti tek ponekog ko mirno sedi u bašti kafića pod krošnjom, gotovo ne mičući se. Ipak, ljude ćete i tada uvek sresti na beogradskim česmama.
Beograd ima sreću da kroz njegove vodovodne cevi protiče čista, gotovo izvorska voda.
Od kada postoji vodovod niko se nije ustručavao da se osveži na nekoj od gradskih česama. Svaka je dragocena. Ali jedna nosi posebnu simboliku.
Na platou Đoke Vještice, kod Beograđanke, gotovo da se leti čeka u redu kako bi se ispio koji gutljaj sveže vode. Ljudi špartaju sa svih strana, a česma, odnosno fontana koja nosi ime “Vrelo života“, mesto je za predah u kratkoj pauzi dok obavljate neki posao, presedate s jednog na drugi prevoz ili šetate.
Ali, u njenu simboliku mnogi nisu upućeni. Pitanje je koliko žednih zna da se okrepilo baš na “Vrelu života“. Možda će utisak ispijanja biti malo drugačiji ako se setimo 6. aprila 1941. godine i toga da je baš taj nesrećni dan bio povod za podizanje ove česme.
A, možda je i dovoljno samo citirati Duška Radovića koji se tog jutra kada je fontana svečano otvorena, na radio talasima Studija B oglasio sledećim rečima:
“Jutros je ispred naše Palate Beograd počela da žubori nova fontana Vrelo života, kao uspomena na daleki i strašni beogradski šesti april. Tanki mlazevi gore kao sveće, za pokoj duša onih koji su tog jutra prestali da gledaju, slušaju i dišu”
Česma je otvorena 6. aprila 1982. godine kao jedinstveni spomenik na hiljade stradalih Beograđana u nacističkom bombardovanju. Koliko su građani tada cenili ovakve stvari govori i činjenica da su se okolo novog, skromnog, ali upečatljivog simbola tog jutra mnogi okupili.
Među njima je bila i legendarna pesnikinja Desanka Maksimović. Njene blage reči koje su preko Studija B u žurbi poslušali mnogi Beograđani, ostale su zabeležene na magnetofonskoj traci.
“Očarana sam. Ja, uopšte, česme volim. Ja sam u detinjstvu živela pokraj jedne vrlo lepe Nenadovićke česme, u Brankovini. I gdegod vidim česmu ja joj se obradujem kao nekom davnom poznaniku iz detinjstva”, izgovorila je svoje misli tako kratko, ali potpuno i emotivno.
Ideju za ovu česmu izneli su legendarni novinar Studija B Đoko Vještica i njegov kolega Vladimir Bunjac. Arhitekta postavke bio je čuveni arhitekta Branko Pešić, a vajar koji je dao izgled same fontane Miodrag Gojković.
Novac je dao narod, prikupljajući ga kroz radne kolektive i fondove, na način na koji se to radilo u komunizmu.
Zato, kad Vas danas ili sutra, ili nekog dana, put nanese pored “Vrela života”, prisetite se, bar na tren, onih kojima je ova fontana posvećena i potresnih reči velikog Duška Radovića…
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
