Kakav je ovo voz? Pruga je uzana kao dečji korak, kratke vagone vuče mala parna lokomotiva, a karte pregleda kondukter čije lice ne deluje starije od 13 godina.
Otpravnica svira pištaljkom, voz polazi, a kada se okrenete shvatite da je ona – devojčica.
Vagoni se klackaju, poskakuju, tu je i dobro poznat zvuk klepetanja točka po šinama, a onda dolazite na stanicu. Pravu, sa sve šalterima, šefovima, nadzornicima, zvukom telegrafa i užurbanim železničarima koji vam nisu ni do ramena!
Liči na san – čudan san osobe odrasle u kapitalizmu, gde ni ringišpil više nije na svakom vašaru. Ili, na san mališana zaljubljenih u železnicu da imaju svoje prostranstvo za igru, svoj svet, svoju prugu.
Ili na san komunista da decu od malena nauče da cene rad, red, disciplinu, istovremeno im pružajući lagodno detinjstvo. I to jeste bio san, koji je pretočen u javu – dečja železnica 5 godina je tutnjala Košutnjakom, prolazeći kraj čuvenog Pionirskog grada, od 1947. do 1952. godine.
Danas bi samo stari stanovnici Rakovice i Čukarice mogli da posvedoče o ovom eksperimentu – pokazali bi vam koja staza je nekada bila pruga, gde se nalazi jedina očuvana stanična zgrada, ali koja je promenila i izgled, a ne samo namenu…
A možda bi se prisetili i svog susreta sa košutnjačkim ćirom koji je jezdio kroz jedan imaginarni svet sa početnom stanicom Kosmaj i krajnjom – Jastrebac.
Pruga je bila dečja, minijaturna, ali to nije bila obična igračka. Bio je to čitav železnički sistem sa svim potrebnim osobljem, infrastrukturom, prostranim stanicama, sa ukrštanjima… Dečja železnica na raspolaganju je imala tri lokomotive i više vagona koji su činili kompozicije. Linija je bila dugačka oko pet kilometara i imala je pet stanica.
Polazna tačka bila je na Banovom brdu. Tu je bila stanica Kosmaj, zgrada sa velikom čekaonicom. Danas se na ovom mestu nalazi ulica Petra Martinovića.
Namenska zgrada za potrebe ove pruge iz mašte, u kojoj su se orili dečji glasovi. Dok su mališani čekali svoj polazak i kupovali karte, njihovi vršnjaci u uniformama radili su besprekorno kako bi voz krenuo na vreme.
Koračali su među službenim prostorijama, najavljivali polaske, starali se o signalima, skretnicama, komunicirali sa mašinovođama, popunjavali naloge… Bila je to za njih velika čast, zadovoljstvo i igra, u kojoj učili kako se to postaje odgovorni radnik i koje su vrednosti novog poretka čiji je glavi pokretač bio industrijalizacija.
Jedino su mašinovođe, ložači, desetar pruge i nadzornik telegrafista bili pravo železničko osoblje, kome je poveren najlepši zadatak, da zajedno sa decom voze prugom iz snova.
Gradnja ove pruge bila je poletna – studenti i srednjoškolci organizovani u radne akcije za tri meseca izgradili su ovo čudo od železnice. Besplatan rad, od srca za decu, partiju i progres, fenomen koji je i danas prava enigma.
Fenomen Pionirske Železnice fotografisao je 1948. godine reporter čuvenog američkog magazina LIFE. On je zabeležio i rad identične pruge u Zagrebu i danas mnogi mešaju fotografije nastale tom prilikom u Hrvatskoj za Beograd.
Kada danas posmatrate ove snimke ono što će vam sigurno izazvati najviše čuđenja, mnogo više od činjenice da deca upravljaju vozom, jeste golet na vrhu Košutnjačkog brega. Tamo gde je danas Skojevsko naselje, Avala film, deo same Košutnjačke šume, prostirale su se gola polja. U daljini su se neometane krošnjama videle Rakovica i Banjica, a tek se iza brda nazirala gusta šuma tamo gde je danas naselje Cerak.
Pošumljena tek tokom 1950-tih i 1960-tih, ova golet postaće ono što danas znamo kao park-šumu Košutnjak, kao jasan pokazatelj da su promene u gradskom tkivu u korist zelenila itekako moguće za veoma kratko vreme.
Inače, nakon stanice Kosmaj sledila je velika krivina i uspon, a potom stanica Zlatar. Nakon toga, sledila je stanica Sutjeska, potom stajališe Fruška Gora i, na kraju, Jastrebac, jedini očuvan, ali potpuno izmenjen objekat.
Inače, ovakve pruge posle Drugog svetskog rata bile su uobičajene u Sovjetskom savezu i brzo su osvoje ceo Istočni blok. Na teritoriji ondašnje Jugoslavije pionirske železnice nalazile su se i u Ljubljani, Zagrebu, Skoplju, Kragujevcu…
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
