Prvo regulisanje i bezbednost saobraćaja u vreme vladavine kneza Miloša bilo je u nadležnosti Upraviteljstva varoši Beograd.
Ono je povremeno izdavalo naredbe, koje su saopštavane narodu preko doboša, ili su isticane na vidno postavljenim tablama po raskrsnicama sokaka.
Prva takva naredba, izdata 1838. godine, glasila je:
Budući da se često događa u nedeljne dane, kad seljaci s kolima nagrnu, da varošani sokakom zaustave prvoga s kolima, koji što nosi nešto na prodaju, a za istim čitava povorka kola zastane i čeka, pa ljudi ne mogu da prolaze, to da ne bi više tako bilo i da se time sokaci stešnjavali ne bi, objavljuje se i zapoveda se svakome i svima voobšte, da se ne bi niko ubuduće usudio gde u sokak kola zaustavljati i sokak zakrčivati, da svet prolaziti ne može, no svaki koji što kupiti želi neka na pijacu ide — gde je mesto za prodavanje opredeljeno. Кoji bi se usudio i preko ovoga gde u sokaku kola zaustavljati i pazarivati, onaj će strogom odgovoru i kazni podleći morati.
Saobraćaj je dakle i u 19. veku zadavao velike brige beogradskim vlastima. Bujanje trgovine i zanata nametalo je potrebu da se krivudavi i uski sokaci prošire i isprave. Кapije kroz koje se ulazilo u varoš bile su tesne za mnogobrojne karavane što su donosili espape iz raznih krajeva. Na prostorima izvan šanca, gde se razvijala nova varoš, valjalo je kaldrmisati trgove i ulice i kaldrmu održavati.
Trebalo je omogućiti pristup, istovar i lađama na pristaništu.
A ipak, najteže je bilo naviknuti ljude na osnovne saobraćajne propise: da kroz varoš ne jašu konje galopom, da se ne utrkuju kolima volovskim i konjskim, da bez nadzora ne ostavljaju stočne zaprege po sokacima, pijacama i ispred mehana i da ne puštaju marvu po varoši.
Stoga je 1849. godine Upraviteljstvo je pisalo okružnim načelstvima u unutrašnjosti Srbije da sa ovim normama upoznaju sve one koji dolaze u Beograd.
Do 1892. godine, kada je uveden tramvaj (najpre sa konjskom, a zatim sa električnom vučom), fijaker і bio najvažnije prevozno sredstvo za građane.
Roba je prevožena volovskim kolima tajiigama, ili konjskim teretnim kolima. Beograd je 1877. godine imao 130 kompletnih fijakera sa po dva konja. Za fijakersku službu propisana su 1885. godine posebna pravila, po kojima niko nije mogao biti profesionalni kočijaš, dok prethodno ne položi ispit iz ove veštine.
Pored toga, kandidat je morao biti propisno uniformisan, zdrav, pismen, dobrog vladanja i biti dobar poznavalac ulica, nadleštava, hotela i kafana u varoši.
On je, takođe, morao imati dobre konje i odgovarajući fijaker sa dva fenjera i trubom. Zimi, mesto fijakera, upotrebljavane su saonice, sa praporcima na konjskim amovima.
U pravilima vožnje glasilo je: voziti desnom stranom i kasom, a na zavijucima i raskrsnicama – hodom. Svaki fijakerista pripadao je jednoj od sledećih fijakerskih stanica: na Velikoj pijaci, Zelenom vencu, Terazijama, Savskom pristaništu, kod Pozorišta, na Železničkoj stanici i Slaviji.
Prema publici fijakeristi su morali biti predusretljivi i uljudni. Nikom nisu smeli naplatiti više nego što je tarifom za prevoz bilo određeno. U toku vožnje nisu smeli pušiti ili izgovarati ružne reči.
U fijakeru se nalazila i knjiga žalbi u koju su putnici beležili svoje primedbe. Svakih petnaest dana ova knjiga je podnošena policiji na uvid i overu. Ako bi fijakerista tri puta bio kažnjen zbog prestupa, gubio je za svagda pravo da se bavi ovim poslom.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
