Unikatni ratni spomenik na Avali

Ranjeni vojnik pada na zemlju. Smrtonosni metak u nemilosrdnoj borbi ostavio mu je još malo vremena na ovom svetu. Sam je, na zemlji, zagledan u gustu hrastovu šumu, okružen čaurama, fijucima, rafalima. Stiže pomoć, ranjenika nose u poljsku bolnicu, dok kapi krvi ostavljaju njegov poslednji živi trag. On steže svoju “amajliju” u džepu, plod kavkaskog oraha, da se oprosti od života uz sećanje na rodni kraj, majku, oca, bezazlene dečačke igre negde u Rusiji, Gruziji, Jermeniji ili Azerbejdžanu…

Sklapa oči.

Mesto zbivanje je – Avala. Vreme, 1944. godina, poslednje borbe za oslobođenje Beograda u Drugom svetkom ratu. Ovaj zamišljeni junak može biti bilo ko od oko hiljadu sovjetskih vojnika koji su u našem gradu ostavili kosti. Ali, samo jedan imao je neobičnu sudbinu da jedno drvo izraste baš iz njegove rake, a da koren pusti baš odande gde je ostavio srce – simbolično, biljka je iznikla iz  semenke koju je nosio u džepu.

Na Avali je, dakle, nikao kavkaski orah, jedini u Srbiji. Danas je to jedan nahereni “starac”, u jednom dvorištu kuće u Belom Potoku. I njemu već ističe vreme… Možda bi ga ovaj vojnik nadživeo, da je orah bacio zajedno sa oružjem i pobegao u šumu. Ali, to nije bila ni opcija, njegova sudbina bila je smrt za slobodu naše zemlje.

Bile su to teške borbe protiv neprijatelja koji, iako je bilo jasno da gubi na svim frontovima, po pravilu do kraja nije pristao na belu zastavu. Zajedno sa Srbima ginuli su i Sovjeti…

Avala je postala veliko groblje. Vojnike koji su bili ranjeni u teškim borbama za proboj prvog utvrđenog prstena nemačke odbrane na južnoj strani beogradske planine 14. oktobra 1944. bolničari su pokušavali da spasu u improvizovanoj bolnici napravljenoj u jednoj od vila bogatijih Beograđana, tik uz Avalski put. One koji nisu imali sreće, i podlegli su ranama, sahranjivali su na livadi pored druma. U tu masovnu grobnicu položeno je i jedno telo u džepu čije krvave uniforme se nalazio jedan orah, ponet još od kuće.

I dok su suze bližnjih ljudi spomenutog vojnika tekle, drvo koje je obeležilo njegov grob, davalo je plodove. Ali, uvek malo kasnije u odnosu na domaće orahe – takva je to vrsta, kasnije lista i kasnije rađa, prilagođen je oštrijim zimama i u domovini ovog junaka ne bi opstao kada bi prerano olistao.

Srce ostaje tamo gde je rodni kraj. Ni ova mlada duša nije mogla drugačije skončati, no sa mislima o domovini, običajima, shvatanjima, željama. U istom ritmu živi još ovaj orah. I kad postane panj, to neće značiti kraj sećanju na neznanog sovjetskog ratnika. Mladice, koje su poštovaoci skupljali i delili, sačuvane su. Ne sme se zaboraviti da su našim tlom kročili neki ljudi iz drugih krajeva, kultura, sa drugačijim navikama i da su zajedno s našim borcima umirali. U šuštavim šumama hrasta, bukve, platana gazila je njihova noga, a pod nekim starim domaćim orahom, brezom, lipom ili vrbom zastali su da predahnu, u mislima koje su samo oni razumeli. Na ruskom, gruzijskom, jermenskom, azerskom…

Orah su, inače, kavkaski vojnici često nosili u džepu, jer ih je ta semenka podsećala na njihovu domovinu. Ali, to je imalo i praktični značaj – kada bi sve hrane ponestalo, kalorični zalogaj oraha dao bi im snagu da se bore – za svoj život i bratsku zemlju.