Na jednoj od najreprezentativnijih lokacija tadašnjeg Beograda, između “Centralnog komiteta” i “Saveznog izvršnog veća“, trebalo je da usred Titovog vremena nikne i jedan muzej, ali njegov “rok trajanja” istekao je i pre nego što je podignut – ostali su samo robusni temelji i gola armatura koja se uzdiže deseak metara iznad.
To je bio nesuđeni Muzej revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije.
Ali, u međuvremenu komunizam je iščezao, a Jugoslavija se u krvavom ratu najpre suzila, a zatim i zauvek nestala. Priča o revoluciji pala je poput srušenih snova nekog mladića kome su umesto svetle budućnosti rekli da je vreme da krene u rat.
Dok fizički hodamo temeljima Muzeja, koji i danas stoje netaknuti, nailazimo na otvore od kojih podilazi jeza – rupe ispod kojih se otvara ambis od bar dva-tri sprata, ali i jedne stepenice koje vode dole. Možda se negde u tami temelja Muzeja revolucije krije priča o njegovim izdancima, možda je u golom betonu skrivena vremenska kapsula u kojoj su neki zaslužni ljudi ostavili poruku budućim generacijama ni ne pomišljajući da ta poruka nikoga neće zanimati još za njihovog života.
Rupe koje smo spominjali kriju čak 5.000 metara kvadrata podzemnih prostorija, a varate se ako mislite da ispod nema života.
U temeljima Muzeja revolucije skućili su se neki siromašni i za društvo nevidljivi ljudi, a dim koji izbija iz temelja svedoči o tome da nije baš svaki metar kvadratni ispod ploče ni hladan ni mračan.
Premda je odluka o osnivanju Muzeja doneta 1959. godine, njegova izgradnja počela je skoro dve decenije kasnije. Prošle su mnoge krize, a usvojen je i Ustav iz 1974. za kog mnogi kažu da je značio početak kraja Jugoslavije. Ipak, mislilo se da nije kasno, naivno se verovalo u veliku priču koja se pred očima svih u toj zemlji vidljivo već urušavala.
Interesantno je, međutim, da gradnja nije napredovala. kao da su graditelji znali da bi posao mogao biti uzaludan. Došla je i 1981. godina, kada je obeleženo 40 godina narodnog ustanka, a Muzeja nije bilo da posvedoči o borbi partizana i partizanki…
Na ovu zgradu svi su zaboravili, a došlo je vreme da se ukinu i “CK” i “SIV”. Ove skraćenice devedesetih su opstale samo kao geografske odrednice, koje, uprkos ukidanju tih institucija, niko nije mogao da zaboravi. Muzej bez krova, koji je zaista osnovan te 1959. godine, devedesetih je zvanično pripojen današnjem Muzeju Jugoslavije.
Ono što je danas posebno važno za ove temelje nije njihova istorija, već lokacija. Temelji se nalaze usred celine “Park Ušće” koja je temeljno rekonstruisana pre dve godine, po prvi put od osnivanja. Ali, usred parka koji je dobio novi život, ostali su ukleti temelji…
Tako važno mesto ne sme ostati zauvek zapostavljeno, a jedna od ideja koja se spominjala proteklih decenija bila je i gradnja Beogradske opere. Baš tu je 2018, godine Beogradska filharmonija održala veliki koncert pod otvorenim nebom, što je ukazalo na kulturni potencijal i značaj lokacije.
Ipak, zarđala armatura još uvek štrči ka nebu, gotovo u nekom uzaludnom simboličnom vapaju, izazivajući pitanja kod neupućenih prolaznika o njenoj prirodi i uzroku. I čekajući možda novo zdanje koje će posle toliko decenija konačno početi da nosi.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
