Tri puta puta je dolazio u Beograd i glumio prijatelja. Četvrti put nije došao lično već je kao svoje izaslanike poslao zloglasne avione “štuke” da razruše grad i pobiju na hiljade ljudi.
Herman Gering, ime koje je po zlu upisano u svetsku istoriju.
Bio je drugi čovek zloglasnog Trećeg rajha i osnivač Gestapoa, te kao takav najbliži saradnik Adolfa Hitlera.
Ali samo koju godinu pre tog krvavog Drugog svetskog rata nije se moglo ni naslutiti šta nacisti donose. Plasirali su priče o budućoj ulozi Nemačke u svetu, o brizi Trećeg rajha o nemačkom narodu…
Gering je prvi put na naše tlo kročio u maju 1934. Čak i onom ko nije nimalo „bistrio politiku“ moglo je biti više nego jasno iz naizgled nevažnih detalja kakva se oluja svetu sprema…
Na zemunski aerodrom je sleteo u crveno obojenom avionu „Manfred fon Rihthofen“ lično pilotirajući. A taj Manfred je bio u to doba itekako poznat jer su još bila više nego sveža sećanja na Veliki (Prvi svetski) rat. To je bilo ime ratnog pilota sa mnogo poznatijim nadimkom Crveni baron!
Ali ljudi obično, nažalost, ne pridaju pažnju detaljima, već čekaju da se nešto krupno desi što svi vide. A kad se desi – zažalili su što su bili svedoci.
Tolikom stradanju za vreme jednog izopačenog uma koji je želeo novi svetski period sa najbližima saradnicima, među kojima je i Herman, niko se nije nadao.
Tog maja 1934. Gering je stigao u Beograd na svom proputovanju preko Dalmacije ka Atini.
Ostalo je zabeleženo da su ga dočekali uz nemačkog ambasadora Viktora fon Herena i pukovnik Bora Mirković iz Vazduhoplovne komande, potpukovnik Miodrag Tomić, komandant vazduhoplovne brigade, major Zdenko Gorjup i potpukovnik Nikola Obiljen, komandant Šestog lovačkog puka, puka koji će se tačno sedam godina kasnije na nebu nad Beogradom žestoko suprotstaviti nadmoćnijoj sili koju je na našu zemlju upravo poslao Gering!
Sutradan po dolasku, tačnije 17. maja, posetio je nemačko ratno groblje na Košutnjaku i na vencu napisao: „Ratnim drugovima, vazduhoplovni ministar Rajha Herman Gering”.
Gering je imao naziv vazduhoplovnog asa iz Prvog svetskog rata sa 18 zvanično potvrđenih vazdušnih pobeda. On je bogato koristio tu svoju slavu da stekne popularnost među nacistima. Ta ordija se spremala za “novo poluvreme” svetskog rata, i as u njihovim redovima ih je ushićivao.
Već pet meseci kasnije, 17. oktobra, došao je ponovo. Kao izaslanik Trećeg rajha prisustvovao je sahrani kralja Aleksandra Karađorđevića, ubijenog u Marselju 9. oktobra od strane ustaških i bugarskih VMRO zlikovaca čije će organizacije postati verni saveznici nacista sa kojima će sprovesti krvavi pir u svim krajevima Jugoslavije gde su živeli Srbi, Jevreji, Romi.
Dan kasnije je ponovo položio venac. Ovoga puta na Oplencu na grob kraljev uz zapisane reči: „Našem velikom neprijatelju – Treći rajh“. I tada ga je nešto posebno privuklo. Kažu da je dugo stajao zagledan u „Tajnu večeru“, kraljevu ikonu od sedefa.
Sada stižemo do trećeg Geringovog boravka, o kojem se ponajmanje pisalo svih ovih godina kod nas. Bio je to najpompezniji dolazak.
Početak je juna 1935. Herman je već vrhovni komandant nemačkog ratnog vazduhoplovstva Luftvafe u činu maršala. Sa pratnjom je na zemunski aerodrom sleteo sa tri aviona.
Prethodno su tokom sedam dana natenane obišli po njih najinteresantnija mesta na jugoslovenskom primorju, pa tek onda došli kod domaćina.
Sve to jasno govori o odnosu kraljevske vlade i namesnika tih godina prema Rajhu, koji je očigledno veoma dobro skrivao svoje namere. Pa i Hitler je 1939. samo tri meseca pre invazije na Poljsku i početka Drugog svetskog rata bio predložen za Nobelovu nagradu za mir!
Ali vratimo se Geringu. Ovoga puta sa njim je bio i njegov prijatelj Franc Nojhauzen, inženjer, direktor Nemačkog saobraćajnog biroa i poverenik Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije (nacista) za Jugoslaviju.
To je, inače, čovek koji će rat u našoj zemlji, u kojoj je već proveo 10 godina, dočekati kao generalni konzul u činu general-majora Luftvafe, i koji je upravo po Hermanovoj direktivi tokom perioda od 1941. do 1944. bio, kako ga nazivaju, privredni diktator u okupirane Srbije, a od 1943. i šef Vojne uprave Srbije.
Sada kada je svima jasnija povezanost Geringa, Nojhauzena i jugoslovenske naivnosti, nastavljamo…
Sutradan po sletanju drugi čovek Rajha se uputio kod predsednika jugoslovenske vlade i ministra inostranih poslova Bogoljuba Jevtića. Razgovarali su punih sat vremena. Nikada nije bilo objavljeno o čemu.
Potom je nemačkog turistu, možemo ga tako okarakterisati jer nije bio u zvaničnoj poseti, već na proputovanju, ambasador fon Heren otpratio i do Ministarstva vojske i mornarice gde ga je dočekao kraljev ađutant i ministar vojni armijski general Petar Živković.
Ni sadržaj tih razgovora nikada nije objavljen, kao ni onih koje je vodio sa knezom namesnikom Pavlom Karađorđevićem. Valjda nije bilo za javnost jer nije zvanična poseta.
Ali ono što se zna jeste da je posle audijencije na koju je Hilterov saradnik stigao u svečanoj beloj uniformi knez Pavle odlikovao Geringa ordenom Belog orla prvog stepena!
Gering nije posetio Oplenac gde se nekih pola godine ranije tiskao u prvom redu na sahrani kralja Aleksandra i dugo gledao u ikonu „Tajna večera“.
Ali je tog dana poslao tamo državnog podsekretara svog ministarstva Milha, ličnog ađutanta majora Konrata i sekretara ambasade Vitara.
Čini nam se baš zbog pomenute ikone, jer je ionako njegov prethodni boravak i višeminutno zagledanje u nju bilo više nego upečatljivo. Tako je ovoga puta na Oplenac uputio druge da procene ima li još štogod zanimljivo da nacističke trupe, kada za koju godinu uđu s oružjem u Jugoslaviju pokradu i odnesu Hitleru, njemu, Gebelsu, Himleru…
A da su zaista zagledali, onako da upamte detalje, upućuje i novinski tekst u kojem je navedeno da su na grob kralja Ujedinitelja stavili lovorov venac sa „svilenom trobojkom nemačkih državnih i nacionalsocijalističkih boja, na kojoj se nalazi i Hitlerov kukasti krst“ i da su ostali „u nemoj tišini kraj groba Kralja Mučenika pet minuta, a zatim su pažljivo razgledali mozaički zadužbinski hram, diveći se njegovoj unutrašnjosti i spoljnoj lepoti“. Te su reči ostale zapisane na stupcima beogradske štampe.
I ove takođe: „Po izlasku iz kripte u hram, odali su poštu ćutanjem od pet minuta senima prvo kralja Petra Velikog Oslobodioca, a zatim besmrtnog Vožda Karađorđa“.
Sutradan Gering je sa pratnjom odleteo za Berlin. Taj boravak na tlu Jugoslavije, slobodna šetnja po primorju danima, poseta Dubrovniku i sve ostalo verovatno je bilo već narednih dana tema razgovora sa Hitlerom. Posebno materijalno bogatstvo.
I baš je bilo onako kako jugoslovenski domaćini se nisu ni nadali. Geringova avijacija je 6. aprila zorom napala Beograd. Kraljevina Jugoslavija je bila na kolenima za nekih desetak dana. Već 3. maja, Herman je svog prijatelja, pomenutog Nojhauzena poslao na Oplenac.
Imala je ikona „Tajna večera“ svoj put u tim krvavim godinama, baš kao i mnogo kulturno blago opljačkano ne samo u Jugoslaviji, već u svim okupiranim zemljama. Ikonu je Gering držao u svoj vili ali ju je 1943. shvativši da Rajh neće opstati još dugo sa ostalim dragocenostima sklonio u rudnike soli koji su prethodno adaptirani u depoe. I srećom da su Saveznici znali za to, pa su sve te zbirke pronašli. Nekoliko godina posle rata biće vraćena na Oplenac gde se może videti i danas…
A ova priča ukazuje da se nacisti nisu samo pripremali za rat u želji da ovladaju Evropom bacajući svojim naizgled prijateljskim odnosima prašinu u oči onima koje će ubrzo da potlače, već su se odveć pripremali i za veliku pljačku. I jedno i drugo im je naposletku, na sreću čovečanstva, propalo.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
