Prošlo je već bilo dovoljno godina od te pobedonosne 1918. da bi se moglo već pričati i o nekim manje važnim dešavanjima po narod od obnove i toga da ne bude gladnih. Moglo se govoriti, recimo, da prestonica dobije ponovo grb.
Lako bi se dalo pomisliti da je to maltene bila gotova stvar već na sam pomen ideje, i da se samo čekalo da se za koji mesec okonča konkurs i izabere najbolje grafičko rešenje. Onda da se grb izradi, okači gde sve treba i… Neće biti! Naprotiv, bilo je baš povuci-potegni.
Ne da nije okončano u istoj godini kada je i pokrenuto pitanje, već se oteglo…
U izdanju “Beograd u prošlosti i sadašnjosti” iz 1927. godine ugledni političar toga vremena dr Milosav Stojadinović (potonji potpredsednik Beogradske opštine 1941.) napisao je opširan tekst u kojem se usprotivio stavovima onih koji su smatrali da glavni grad ne treba takva niti slina obeležja.
To je bio start višegodišnjih rasprava pre nego što je tek 1931. odabrano da grb nastane po ideji čuvenog Đorđa Andrejevića Kuna. Kao takav zadržao se do dana današnjega.
Provlačila su se dva pitanja. Pitanje svih pitanja bilo je da li uopšte takvo znamenje treba Beogradu. A ako budu prevladali oni koji smatraju da je potrebno, nameće se drugo, još bitnije od onog pitanja svih pitanja – kako da se iznađe pravi grb!
Stojadinović je upozoravao da je najvažnije obesmiliti i obesnažiti razloge onih koji u grbu vide vaskrsnuće feudalne prošlosti.
Protivnici su grb oglašavali kao za tipično obeležje zavisnosti ljudi od moćnih feudalnih gospodara i nisu želeli da daju ni promil šanse da ideja o njemu zaživi.
Pristalice grba su kao argument potegli podatak da je čak i sovjetska Rusija u kojoj se utemeljio novi poredak, kakvog svet do tada nije živio, nije odricala istorijskih tekovina u smislu kako ih baštini i Zapad. A kao primer najnaprednije države uzimana je Engleska uz apostrofiranje da ljubomorno čuvanje tradicije nije nimalo narušilo demokratiju.
– Naša demokratija mora uistini biti na sasvim trulim osnovama da se oseća ugrožena od grba! – istocale su pristalice.
– Malo se zna, a još manje se vodi računa o tome da su gradovi ponikli u borbi protiv moćnih feudalnih gospodara i da su celim svojim bićem bili sušta suprotnost feudalnom poretku.
Pojašnjavalo se da bi bila dobra ponovna upotreba starog grba, poput onog na slici iz 1717. nakon što je princ Eugen Savojski osvoji Beograd, a koji se vidi između turskih trofeja.
– Neki naši istoričari tvrde da srpski gradovi uopšte nisu imali svoje grbove. Ta je pretpostavka suviše smela i demantuje se mnogim činjenicama, a naročito onom da su i gradovi srednjevekovne Srbije uživali posebna prava. Tako je i sam despot Stevan podario Beogradu gradsko pravo. Naše mišljenje je da je i Beograd za vreme despota Stevana morao imati svoj grb.
Natezanje između dva oprečna mišljenja je trajalo sve do 1931. godine. Pobedili su naposletku oni koji su smatrali da grb ne može da naruši demokratiju i da vrati zemlju u neki tamni feudalni vilajet. Od ta doba do danas se grb Beograda koristi na tri nivoa – kao osnovni, srednji i veliki. Ova prva dva zapravo najčešće i viđamo.
Osnovni prikazuje grad koji počiva na crvenom tlu iznad dve talasaste srebrne grede, koje predstavljaju reke Savu i Dunav. Na donjoj udesno brodi zlatna antička trirema.
Srednji mu je istovetan, s tim što mu je štit nadvišen zlatnom bedemskom krunom sa pet vidljivih merlona i sa istom takvom dijademom ukrašenom rubinima, safirima i smaragdima.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…