Beograd se pred početak Drugog svetskog rata susreo sa ozbiljnim problemom.
Postavši najveći univerzitetski centar Kraljevine Jugoslavije postavilo se pitanje kako nahraniti toliko studenata, jer većinom su dolazi iz provincije, živeli u domu, ili u nekim jeftinim stanovima, nisu imali novaca za trošenje po kafanama…
Svi ti mladići i devojke željni znanja pokušavali da za sebe osiguraju mesto gde je najisplativije jesti, a to su i tada kao i danas bile – menze. Ali nisu mogli svi. Ni približno.
Stoga je Ministarstvo prosvete rešilo da se napravili najveća Akademska menza, i to ne samo u Srbiji, ne u Kraljevini Jugoslaviji, nego na Balkanu. I najmodernija. Na čak tri sprata! Mnogo šta je tamo za studente i ondašnju javnost delovalo, možemo slobodno reći, kao svemirski brod! Ali i nama kada danas o tome čitamo…
Zgradu su smestili u Garašaninovu ulicu, nadomak bolnice. U parteru se nalazio veliki hol sa garderoberom i trpezarijom za dve stotine ljudi, a desno od nje kancelarije za činovnike.
Iz hola se ulazilo u umivaonicu sa veoma kvalitetnim lavaboima, a umesto sapuna se upotrebljavao sapunski prah u posebnim sudovima. Nisu postavljeni ubrusi već su se ruke sušile pomoću toplog vazduha! Možete samo zamisliti kako su te novotarije bile fascinantne u to vreme.
Na svakom spratu je po jedna trpezarija sa po dve stotine mesta, što će reći da je odjednom moglo da jede 600 studenata i studentkinja. Kapacitet je bio više od 3.000 obroka dnevno, odnosno toliko je mladića i devojaka svakoga dana moglo da ruča i večera.
Hrana se iz kuhinje na spratove dizala liftovima i prebacivala u trpezarije na posebne električne rešoe kako se ne bi hladila. Inače, spremala se na velikom štednjaku i u šest ogromnih kazana u kojima su se jela kuvala pomoću pare!
A pride obroci nisu mogli da zagore! Današnji nutricionisti bi to sigurno pohvalili govoreći kako se tako zadržavaju sve hranljive materije, kako nema masti, holesterol pod kontrolom, i sve tako nešto…
Nije se štedelo. Nabavljene su najsavremenije mašine za sečenje mesa, ljuštenje krompira, mešanje testa i za sve ono što je ručno oduzimalo mnogo vremena.
Naročita mašina je privukla dodatnu pažnju, pa se dan pred otvaranje u štampi moglo pročitati kako se u nju „stavljaju prljavi, a iz nje vade potpuno čisti tanjiri“.
Da u nekom filmu o tim predratnim godinama vidimo nešto slično pomislili bismo da je ogromna greška. Ali, eto, nije.
Naravno, celu priču pratile su velike hladnjače, magacini… Nošeni željom da se studentima izađe u susret do krajnjih granica u Akademsku menzu su smešteni frizerski salon, krojačka i obućarska radnja, a usluge su pružane po najnižoj mogućoj ceni.
Vodilo se računa i o higijeni, pa je, posebno za one koji nisu imali adekvatne uslove, izrađeno i kupatilo sa sedam ženskih i 14 muških kabina.
Nažalost, euforija nije dugo trajala. Menza je otvorena 10. marta 1941, manje od mesec dana pre nego što će nacisti bombardovati Beograd. Radila je svega 26 dana – do onog zlokobnog aprilskog jutra kada je Beograd zasut nacističkim avionskim bombama…
Danas se Garašaninova ulica zove imenom Svetozara Markovića, a zgrada, nekadašnji “svemirski brod”, i dalje postoji na broju 56. U njoj je smeštena direkcija Ustanove Studentski centar „Beograd“.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
