Dok je prosečan Beograđanin 1963. godine još uvek sa zebnjom pratio listu čekanja za svog prvog “fiću” (tada se automobil kupovao tako što se najpre plaćao ceo iznos, a onda se čekalo da dođe iz fabrike, često i po godinu dana) na tek otvorenom aerodromu u Surčinu dogodila se tiha revolucija koja je mirisala na zapadni svet, skupu kožu i benzin.
U maju te godine, domaći turistički gigant “Putnik” potpisao je ugovor sa američkom kompanijom Hertz, čime je u Jugoslaviji započeo pilot projekat rent-a-car servisa. Zvanični domaći prevod ovog termina je bio – “Služba za iznajmljivanje automobila”.
Beogradske ulice su već u tim prvim danima odjednom su postale poligon za mašine koje su do tada viđane isključivo na filmskom platnu.
Hertz je preko “Putnika” u prestonicu iskrcao flotu koja je delovala nestvarno za tadašnje prilike.
Glavna zvezda bio je moćni Chevrolet Bel Air (serija iz 1962/63), krstarica sa prepoznatljivim hromiranim detaljima i automatskim menjačem. Uz njega, u ponudi su bili elegantni Opel Rekord P2 (model koji je bio na vrhuncu proizvodnje baš do 1963. godine), britanski Vauxhall Victor FB i svedeniji, ali pouzdani Volkswagen 1200, svima poznat kao “Buba“.
Ali uskoro je, od 1965. godine, u Beogradu ubedljivo postao najpopularniji rentakar model automobila koji je već bio svetski hit – američki Ford Mustang!
Usluga je primarno bila namenjena stranim turistima, ali lokalni mangupi i “zlatna omladina” brzo su pronašli način da se dokopaju volana.
Iako je cena dnevnog najma bila astronomska, postala je stvar prestiža iznajmiti jedan od tih automobila na samo 24 sata i provozati se gradom da te svi vide, pa uveče parkirati ispred nekog od popularnih mesta gde su se održavale igranke.
Zapravo, morao je da se poštuje ritual koji je bio strogo definisan, a posle mu je svako “dopisivao” šta mu je volja bilo.
Cilj je bio proći Terazijama i parkirati se ispred hotela “Metropol” ili “Mažestika”. Izaći ležerno iz kabine Chevroleta i ostaviti ključeve na stolu tako da svi vide to, što je značilo – kupiti status koji nijedna članska karta tada nije mogla da zameni.
Za grupu prijatelja koji bi se zajednički “istalili” za jedan dan najma, taj rezervoar benzina bio je ulaznica u svet o kojem su sanjali uz Radio Luksemburg.
Ipak, vožnja je bila prožeta strahom. U arhivama su ostali zapisi o neverovatnoj pažnji kojom su ovi automobili voženi. Svaka ogrebotina na hromiranom braniku Opela ili Vauxhalla značila je višemesečnu otplatu duga, jer su se delovi plaćali u devizama i čekali nedeljama.
Ti momci su Terazijama vozili sporije od bilo kog početnika, čuvajući dragocenu limariju više od sopstvenog obraza.
Pojavom “Putnikovog” rent-a-cara, Beograd je te 1963. godine definitivno prestao da i najmanje po bilo čemu liči na zatvorene gradove istočnog socijalizma. Bio je to prvi plaćeni susret beogradskog asfalta sa zapadnim luksuzom. Za one koji su ga osetili – kratak, skup, ali nezaboravan.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
