Revolucija koja se nije desila: bez tramvajskih šina i žica na Slaviji

“Slavija bez tramvaja”, bombastičan je naslov u dnevnom listu “Večernje novosti” koji je 1980. godine sigurno trgnuo mnoge Beograđane! Izgleda da se urednik malo poigrao, jer bi to danas bio pravi “klikbejt“.

A u tekstu sve lepo piše…

Nije bilo reči o tako radikalnoj ideji kao što to zvuči u naslovu, već o jednostavnoj zamisli da se Nemanjina i Bulevar spoje još jednom trasom – preko Resavske, tada Ulice generala Ždanova, što je potom i urađeno, i tu “inovaciju” danas koristimo.

Ali, ovaj tekst nam nudi zanimljiv uvid koliko je tramvaj u to vreme bio sporo i nezgodno prevozno sredstvo, ipak veoma popularno baš od Slavije do Bulevara! Doduše, nešto je trebalo uraditi da se protok ubrza.

“Ako je tramvaj, pored trolejbusa, vozilo budućnosti (kako to predviđaju saobraćajni stručnjaci), onda će se Beograđani već za koju godinu voziti izuzetno sporo ovim prevoznim sredstvom”, oštro je uveo novinar u ovaj tekst.

Pa je malo pojasnio…

“U stvari, tako će bar biti ukoliko se ne reše neka ‘uska grla’ našeg javnog gradskog šinskog saobraćaja”, dodao je.

U to vreme klackalo se Beogradom 89 tramvaja s 33 prikolice. Naravno, mreža nije postojala na Novom Beogradu i Banovom brdu, ali se o proširenju razmišljalo i to, neki bi podsetili – na uštrb metroa.

Već su bili naručeni i novi tramvaji. Cela mreža bila je duga 55 kilometara, a polovinu su činile jednokolosečne deonice! Imali smo osam linija, a čak 7 je prolazilo preko Slavije. Najveća gužva bila je od Pravnog fakulteta do Vukovog spomenika, gde se brojalo i po deset tramvaja u dugoj koloni. Ako je i unutra bila gužva, putovanje je moralo da bude mučno.

Svi iz Bulevara, osim šestice koja se okretala na Tašmajdanu, vozili su kroz Borisa Kidriča (današnju Beogradsku) ka Slaviji. Od ukupno osam tramvajskih linija u Beogradu sedam je išlo preko Slavije.

“Može se reći da se tramvaji već sada teško i sporo kreću na ovoj ‘kilometraži’. Nije retkost da se u špicevima vidi po desetak tramvaja kako se, jedan za drugim, ‘vuku’ od Pravnog fakulteta do Vukovog spomenika. Upravo je ovaj deo tramvajske mreže, uz ‘potez’ Slavija – Ulica Borisa Kidriča najopterećeniji. Dolaskom novih tramvaja na pomenutim deonicama stanje će biti još teže, a kretanje sporije”, upozoravali su tadašnji mediji.

Predlagalo se da se tramvajska zagušenja na pomenutim deonicama ublaže promenom rada svetlosne signalizacije (semafora). Tramvaji bi mogli da dobiju prioritet prolaza na raskrsnicama ulice Borisa Kidriča i Bulevara revolucije, zatim Bulevara revolucije i Ruzveltove, kao i Ruzveltove i Ulice 27. marta. Ovakvo rešenje, verovalo se, ne bi zahtevalo veća ulaganja.

Ali, problem preopterećenosti ovog dela tramvajske pruge bio bi i dalje prisutan. Dok se u javnosti tako raspredalo šta bi i kako valjalo činiti u budućnosti sa tramvajima i njihovim kretanjem po gradu, oglasili su se i iz “Gradskog saobraćajnog Beograd”.

“Da bismo izbegli gotovo nerešive teškoće u tramvajskom saobraćaju na kritičnoj deonici od Pravnog fakulteta do Vukovog spomenika, Ulica Borisa Kidriča morala bi da dobije vezu sa Ulicom 27. marta. U rasterećenju centralne zone bila bi neophodna još jedna paralelna veza između Nemanjine ulice i Bulevara revolucije. Smatramo da bi to mogla da bude Ulica generala Ždanova. Naravno, ovo nije čvrsto opredeljenje. Kao veza između dve tramvajske saobraćajnice mogla bi da posluži i neka druga poprečna ulica” pričao je Aleksandar Jakovljević, zamenik direktora GSB.

I kao što je rečeno iz ove “relevantne institucije”, Beograd je ubrzo ozbiljno proširio tramvajsku mrežu, ali ne tako olako: predlog da se kroz Resavsku ulicu (tada Generala Ždanova) postave tramvajske šine i sprovede nekoliko tramvajskih linija, napravio je ozbiljniju polemiku u tadašnjem društvu.

Ipak, brojni su bili, i čak veoma glasni, zagovornici teze da se tramvaji nipošto ne uvode kroz tu usku i već tada prilično saobraćajno opterećenu ulicu. Posebno, što se znalo da proširenje tramvajske mreže linija sprovodi potpuno na štetu metroa od koga se početkom 1980tih i zvanično odustalo zbog nedostatka novca… U društvu se rasplamsala oštra rasprava.

Gledano sa ove vremenske distance, bombastičan naslov i prateći tekst iz “Večernjih novosti” bili su deo kampanje u korist tog upitnog rešenja o tramvaju u Generala Ždanova, i zagušivanje protivničkih glasova.

Beograd će ubrzo nabaviti moderne ČKD KT4 tramvaje koji će iči čak do Banovog brda i novobeogradskih blokova, ali saobraćajna boljka sporosti i “gomilanja” vozila na semaforima, iako je od tada prošlo skoro pola veka – nikada nije potpuno prevaziđena.