Mnogo toga je iz Kraljevine Jugoslavije preživelo socijalističku Jugoslaviju, prenamene i preimenovanja, pa sada ponovo nosi svoje originalne nazive.
Ali retko šta je spojilo dva velika imena iz dve totalno suprotne i neprijateljske ideologije kao jedna beogradska zgrada.
Prvo veliko ime i ova zgrada incijalni kontakt su ostvarili 1922. godine kada je telo zvano Senat Subotice povodom njegovog venčanja sa rumunskom princezom Marijom donelo odluku da osnuje Zadužbinu koja će se zvati po vladarskom paru i koja će prikupiti novac za izgradnju doma za visokoškolce u Beogradu.
Drugi je pak bio sin čuvenog političara iz kraljevine, mladić koji je završio studije u prestižnim evropskim centrima, i čija je ljubav sa devojkom Slobodom Trajković kasnije postala simbol tragedije jedne mladosti i otpora nacizmu.
Prvi je bio, jasno je već čitaocima, kralj Aleksandar I Karađorđević, ujedinitelj, čovek koji je to ujedinjenje i glavom platio 1934. godine. Za njegova života Beograd je kao prestoni grad sve više dobijao obrise savremenog grada i sve je više sličio evropskim metropolama.
Koliko god da mu neki sporili političke ideje i poteze, ono što je uradio na drugim planovima za ovu zemlju je zaista značajno.
Drugi je Ivo Lola Ribar. Nije stigao da pokaže koliko je mogao i znao. Imao je samo 27 godina tog 27. novembra 1943. godine na Glamačkom polju. Sve više se može čuti ono o čemu se dugo ćutalo – bio je popularniji od Josipa Broza Tita. I da je bila izdaja.
Obojica su ubijeni. I po obojici se zvao jedan isti objekat u Beogradu.
Kralj je postavio kamen temeljac za studentski dom, a objekat je ime narodnog heroja potom poneo u prvim godinama po Drugom svetskom ratu i kao „Lola“ ostao zvanično do 2004. godine.
I danas ga starije generacije tako zovu iako je ponovo upisan pod imenom svoga osnivača kralja Aleksandra I.
I još je nešto zanimljivo. Možda ne važno, ali ima neke simbolike. U dom se u prvi mah uselilo 490 studenata, oni koji bili sa odličnim uspehom, besprekornim vladanjem i „sirotog
stanja“, a pride su morali biti mlađi od 27 godina – toliko je Lola imao
kada je poginuo.
Inače, gradnja ovog prvog doma za studente Beogradskog univerziteta započeta je 1927. godine (ponovo 27) prema projektu ruskog arhitekte Georgija Pavloviča Kovaljevskog, a useljen je 1. aprila 1928.
Mogu se naći i podaci da je najveći deo novca za gradnju bio obezbeđen od ratne odštete koju je Kraljevina SHS dobila od Nemačke nakon Prvog svetskog rata, odnosno da je za gradnju uzeto 15 miliona dinara koliko je predato Ministarstvu prosvete kada je 1926. smenjen ministar finansija u vladi Nikole Pašića Milan Stojadinović po nalogu kralja zbog silnih malverzacija.
„Nada mi je da će dobri a siromašni đaci iz svih naših krajeva, izgradnjom doma blizu njihovih fakulteta, biti oslobođeni na taj način svakodnevnih materijalnih teškoća i dobiti više pregnuća da se temeljno spreme za poslove kojima se misle odati“, napisao je Aleksandar I tada rektoru Beogradskog univerziteta.
Radovi su i za današnje uslove izuzetno brzo napredovali. Već 8. decembra 1927. u novinama se pojavio jedan omanji tekst:
„U ono vreme kada je Studentski dom bio definitivno završen, kralj nije bio u Beogradu da bi razgledao tu svoju najveću zadužbinu. Stoga je čim je došao u Beograd izrazio želju da to učini. I juče u 11 časova pre podne kralj se u pratnji upravnika Dvora pukovnika Dimitrijevića izvezao do Trkališta i pregledao sve prostorije doma“.
Kralja je dočekao rektor Univerziteta Čedomilj Mitrović sa profesorima. Prvo su mu pokazani dezinfekcioni aparati za rublje, perionica, kuhinja, uz konstataciju da je „sve to udešeno po najsavremenijim higijenskim uzorima“.
Na kraju je kralj izrazio svoje zadovoljstvo na svemu onome što video.
Rektor je zahvalio kralju što je učinio da stotine siromašnih studenta dobiju krov nad glavom.
Ono što se malo zna jeste da su dom od temelja do krova izgradili
osuđenici! Njih 50.
Od januara 1928. kada su rektoru predati ključevi pa do januara 1932. godine domom je upravljao Beogradski univerzitet, a onda je predat na upravljanje Ministarstvu prosvete.
Studenti su iseljeni u proleće 1941. godine s dolaskom okupacionih nemačkih jedinica.
Zgrada je dočekala kraj rata sa neznatnim oštećenjima, a po oslobođenju ponovo su se u njega useli budući akademski građani.
Danas je to objekat prve klase, raspolaže sa 526 mesta i jedno od najlepših arhitektonskih zdanja u prestonoci.
Zgrada studentskog doma Kralj Aleksandar I ili, za one naviknute na drugo ime, Lola – proglašen je nedavno za spomenik kulture i nepokretno kulturno
dobro.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
