Kada je 9. marta 1972. godine bolesni Latif Mumdžić iz Tutina sa izraženim osipom, groznicom i jakim bolovima u kičmi prebačen iz Čačka u Beograd, niko nije znao da se čitava zemlja u tim trenucima upravo suočava sa slučajem jezive zaraze: velikim boginjama, tj. Variolom verom.
Dovežen u veoma teškom stanju, smešten je na Odeljenje za hitnu hirurgiju i traumatologiju Prve hirurške klinike.
Dežurni lekar je bio Jugoslav Pantić, a medicinska sestra Dušica Spasić. Ona mu je izmerila pritisak i uzela podatke od pratnje. Takođe, pošto je bila iskusnija, više se angažovala oko pacijenta od koleginice, medicinske sestre Dušanke Stupar.
Dr Pantić nije verovao u dijagnozu “krvarenje dvanaestopalačnog creva” ali ni on nije znao šta je zaista po sredi. Smeštaju Mumdžića u šok-sobu u kojoj ga je Dušica negovala cele noći.
Zaraza koja će ubrzo izbiti doneće veoma teške trenutke i žrtve, ali i mobilisati kompletan sistem. Suočeni sa opasnom bolešću koja se širila, tadašnjoj Jugoslaviji pomoć su pružile mnoge zemlje, kako bi se zaustavila epidemija.
Vakcinacija stanovništva je počela 22. marta. Za pet dana je vakcinisano 900 000 Beograđana. Proces nije prolazio bez problema jer, kako je navodio Đorđe Jakovljević, tadašnji sekretar za zdravlje SR Srbije, nije bilo dovoljno vakcina, a ni medicinskih kadrova.
Pomoć u vakcinama je stizala iz Švajcarske, Kine, SSSR-a, Bugarske, Albanije i Nemačke. Iz SAD su stručnjaci doneli posebne pištolje za davanje cepiva kojima se za sat vremena moglo vakcinisati i do 1.000 osoba.
Tadašnji motel “Hiljadu ruža” na Avali je postao karantin-bolnica posle zatvaranja obližnjeg “Čarapićevog bresta”, a hoteli “Mladost” i “Nacional” su postali karantini za izolaciju onih koji su imali bilo kakve kontakte sa obolelima. Sve ove hotele gde je obezbeđivala vojska.
Dušica Spasić, rođena 27. decembra 1949. godine u Resniku, umrla je 23. marta 1972., dve nedelje nakon smrti Latifa od koga se zarazila smrtonosnim virusom. Njeni roditelji Milan i Dobrila, i brat Slobodan, nisu ni slutili šta se dešava sa njom jer su tri nedelje proveli u “Nacionalu” na Novom Beogradu. Tek kada su odatle otpušteni, rečeno im je kakva ju je sudbina zadesila.
Umrla je u najtežim mukama koje nisu olakašavale ni visoke doze lekova protiv bolova (čak je došlo i do krvarenja sluzokože očiju, celo lice joj je bilo u podlivima a iz usta joj je išla sukrvica).
Bila je divna i požrtvovana devojka koja se po završetku srednje medicinske škole zaposlila na odeljenju za hitnu hirurgiju i traumatologiju Prve hirurške klinike u Beogradu. O njoj su svedočile i kolege, koje su imale samo reči hvale o njenoj predanosti poslu i izvanrednom karakteru.
Kao osoba koja je direktno negovala prvog pacijenta u šok-sobi, nije mogla da izbegne zaražavanje, te 18. marta počinje da oseća malaksalost i bol, ali je nastavila da odlazi na posao.
U noći između 20. i 21. marta Dušica dobija jake bolove u bubrezima. Porodica u Resniku je pozvala hitnu pomoć koja nije došla te su je prevezli u njenu Prvu hiruršku kliniku odakle je prebačena na Infektivnu kliniku.
Dr Ana Gligić, tadašnji šef Nacionalne referentne laboratorije za variolu i druge poks viruse, arbo viruse i virusne hemoragične groznice prepoznaje simptome variole vere kod Dušice i navodi da je svih osam poslatih materijala na analizu bilo pozitivno na velike boginje te naređuje njeno hitno prevoženje u karantin u planinarski dom “Čarapićev brest” na Avali.
Umrla je narednog dana.
Dušica Spasić je sahranjena u limenom, zavarenom kovčegu, bez obreda i obeležja, na kraju resničkog groblja, pod policijskom pratnjom. Ceo Resnik je bio blokiran, a saobraćaj zaustavljen. Samo tadašnji sekretar mesne zajednice Živorad Vićentijević je znao gde joj je grob. On je imao zadatak da u strogoj tajnosti nađe ljude koji će iskopati raku. Niko osim njega nije smeo znati identitet preminule.
Tek na četrdesetodnevnom pomenu se okupio veliki broj građana, među kojima su bili i njeni bivši pacijenti koji su postavili su bistu sa uklesanim rečima “Prva žrtva variole“.
“Politka” je vest o velikim boginjama objavila 16. marta i to je bila jedina naslovna strana u vezi te priče. Svi mediji su izveštavali bez “krupnih” reči i bez unošenja panike. Zbog toga ni o smrti hrabre medicinske sestre nije bilo apsolutno nikakvih vesti.
Televizija Beograd je 9. aprila 1972. godine objavila da je milion i 700 hiljada građana u Beogradu revakcinisano protiv velikih boginja. Stanje je normalizovano do 19. maja, kada je iz bolnice izašao poslednji oporavljeni pacijent.
Udruženje medicinskih sestara i tehničara “Sestrinstvo” i časopis “Viva” ustanovili su nagradu “Dušica Spasić” koju dobijaju istaknute medicinske sestre. U Resniku postoji ulica koja nosi njeno ime, a u holu klinike u kojoj je radila, nalazi se njena bista.
Autorka: Ana Atanasković, spisateljica
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
