Poslednja svadba u Jatagan mali

Važila je za jednu od najzloglašenijih četvrti Beograda ikada izgrađenu.

Prvi stanovnici su stigli netom posle Velikog rata, 1919. godine, i naselili se na praznom opštinskom zemljištu ispod Državne bolnice, u dolini Mokroluškog potoka, kod Kragujevačkog đerma, odnosno, ispod današnjeg Karađorđevog parka.

Svako bi sebi odredio koliko mu pripada onoga što nije njegovo, pa sklepao nekakvu kućicu ili nešto što bi na nju trebalo da liči. I sve ih je bivalo više i više. Pokušala je beogradska vlast da ih raseli već 1922. godine, ali bez uspeha. Mahala je rasla kao neki maligni tumor na telu Beograda, privlačeći u sebe sirotinju iz cele Srbije koje je verovala da će u sveopštem jadu posle razarajućeg Prvog svetskog rata, u Beogradu naći bolji život, hranu i spas…

Živeli su tamo i oficiri i činovnici, i muzičari, železničari, čistači, nadničari, piljari… A, ostalo je zabeleženo u tadašnjim statistuikama i popisima da više od polovine “žitelja” Jatagan male nije moglo da zaradi ni za minimum egzistencije. Zato je bujao kriminal, nasilje, i svakakve druge crne rabote, u pokušajima da se dosegne san o odlasku sa tog prokletog Guberevačkog brda.

Ipak, sa godinama, slika naselja se menjala. Suočeni sa ogromnim socijalnim problemom, gradski oci Beograda doneli su 1931. godine odluku da gotovo svi od 8.000 stanovnika dobiju struju i budu prikačeni na vodovod.

Ali rušenje je bilo neminovno. Već iste te godine, zbog proširenja kolektora, u Bulevaru Franše D’Eperea je uklonjeno oko 60 objekata, sedam godina kasnije porušeno je 165 kuća u delu oko Mostara, pa još 80 kućeraka na uglu Miloša Velikog i Franše Deperea, pa nekih 450 krajem 1939. i početkom 1940. godine kako bi se proširio fakultetski kompleks i izgradio Veterinarski fakultet.

U avgustu 1940. se govorilo o “rušenju poslednjih čatrlja“. I baš tada započinje ova naša priča. Nije više to bila ona po zlu čuvena mala. Skoro da je nije ni bilo. A ljudi ostali veseli. Uglavnom Romi. Čekali su svoj red da i oni napuste malu, a do tada je život tekao svojim tokom.

Te nedelje, 4. avgusta, bezmalo pa tačno osam meseci do početka novog krvavog rata, kasnije poznatog kao Drugi svetski, nije bilo crkve u Beogradu u kojoj nije obavljeno bar po desetak venčanja. Veselije nego bilo gde drugo bilo je upravo u Jatagan mali. Svadbovalo se u “IV redu broj 2”. A među svatovima bili su i novinari. Takvu egzotiku nijedan urednik beogradske rubrike tadašnje štampe nije hteo da propusti.

Bre, da vidiš! Zaklali smo dvadeset svinja! Praščića, nije svinja! – upada drugi. I nije dvadeset, no trideset i četiri! – ispravlja treći. Raspravu je prekinuo Vojislav Živković iz Jagodine, zvani Mamalin. Slušajte, gospodine! – obratio se novinaru dajući svom govoru na značaju, a onda ovako nastavio: Ja sam brat mladin. Ovi ovde mladoženjini zaklali su dvadesetoro praščića i jednog ovna, a mi donosimo iz Jagodinu još četraest komada. Eto, tako je, brate!

Aaa, tek donosite! E, nema vera dok se ne vidi, prijatelju! – zagrajaše mladoženjini sa svih strana.

I dok je trajala ta skoro pa svađa ko je šta i koliko na ražnju izvrteo, mlada Zdravka Živković je putovala iz rodne Jagodine ka Beogradu. U Jatagan mali čekao ju je mladoženja Borisav Milosavljević, učenik Muzičke škole. Mladoženja je nestrpljivo očekivao svoju buduću, a jataganmalski Cigani (tako se u to vreme pisalo, jer pojam Romi nije bio u upotrebi, pa stoga neka nam ne zamere oni koji se protive upotrebi ovog naziva) su još nestrpljivije očekivali da vide ono što putuje s mladom – njen miraz.

Videlo se to i po žurbi sa kojom su otišli u crkvu da venčaju mladenci čim je mlada prispela, i po ozbiljnosti sa kojom su seli za trpezu – opisao je jedan beogradski novinar atmosferu koja je vladala.

Zabeležio je i da su samo za „pola sata planuli svi prasići i ovan, razume se“, da je „muzika treštala celog dana i, mislimo, još pijuče neka žica tamo u ostatku porušene Jatagan male. Četvrti red, broj dva“.

Istina, nije bila to zaista poslednja svadba u Jatagan mali. Opstalo je nešto od naselja sve do početka šezdesetih godina jer je grad morao da se uredi za konferenciju Pokreta nesvrstanih. Ali jeste bila najveselija beogradska svadba dok su tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji odbrojavani njeni završni dani. Na nesreću, i većini svatova jer će u narednim godinama okupatori nacisti nemilosrdno svoju zločinačku ideju najtemeljnije u Beogradu upravo sprovesti, pored Jevreja i srpskih rodoljuba – i na gradskim Romima.