Počast žrtvi iskrenosti – ulica profesora Đurića

Znate li tačno ime ulice koja se pruža od Pravnog fakulteta do Poštanske štedionice?

S jedne strane je Beogradska, a sa druge Starine Novaka. Više nema dileme, taj deo, pored stadiona Taš, od 2016. godine ne pripada spomenutim ulicama, već je reč o novoj – Ulici profesora Mihaila Đurića.

To je učinjeno na predlog Pravnog fakulteta u Beogradu u kom je, trnovitim putem, profesor Đurić ostavio neizbrisiv trag.

Jul 1972. godine – trenutak kada je tadašnja Titova Jugoslavija bila naizgled stabilna država, sa režimom koji nije bio demokratski ali ipak vreme kada je zatvaranje neistomišljenika i sve što je podsećalo na Goli otok, bilo prošlost. Bar se tako mislilo. Ali, upravo je tada uhapšen i zatvoren čuveni profesor Pravnog fakulteta, čovek koji se nalazio na vrhu srpske intelektualne elite, profesor Mihailo Đurić.

I to zbog reči, izgovorene i pisane kritike koje tadašnjoj vladajućoj garnituri nisu išle na ruku, završio je u zatvoru. Na Pravnom fakultetu bio je zatim nepoželjan sve do 1990. godine.

Ugledni profesor ućutkan je, ponižen i zatvoren, jer je bio dovoljno hrabar da dovede u potanje ideje vrha države o amandmanima koji će ubrzo postati sastavni deo Ustava iz 1974. godine. Prema iskrenom i dobronamernom, mada donekle naivno iznetom, mišljenju profesora, to je u godinama koje će uslediti, značilo samo jedno – kraj zajedničke zemlje, Jugoslavije.

Njegov govor pred kolegama, pod naslovom “Smišljene smutnje”, objavio je list Student, kao i časopis Anali Pravnog fakulteta. Drugi tekst, “Kamen razdora”, u vezi sa rušenjem Njegoševe kaple na Lovćenu, objavljen je u listu Umetnost.

Govorio je da se amandmanima “odbacuje sama ideja državne zajednice jugoslovenskih naroda“. “Ukoliko nešto još i ostane od nje, to je samo zato da bismo u sledećoj, takozvanoj drugoj fazi promene imali još šta da privedemo kraju”, govorio je tada Đurić.

On je o Jugoslaviji govorio kao o geografskom pojmu, jer se “na njenim razvalinama i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država“.

Tako je i bilo.

Pravda je došla tek pred sam raspad zemlje, kada je Đuriću vraćeno profesorsko mesto na fakultetu. Nažalost, mogao je tada samo da gleda posledice svega onoga što ga je sedamdesetih godina plašilo. Ali on tada više nije želeo sa govori o onome što je video kada se oglasio o spornim izmenama ustava, i zbog čega je platio veliku cenu.

Umesto naučnika, časopis u kom je kritika objavljena dohvatio je tužilac… Delikt mišljenja, glasila je presuda, a kazna je bila – dve godine strogog zatvora. Ubrzo je umanjena na 9 meseci, ali povratka na Pravni fakultet više nije bilo. Đurić je u međuvremenu nastravio svoj naučni rad. Njegov stil pisanja filozofskih radova poznat je kao “beogradski“, premda je svoje radove objavljivao i na nemačkom jeziku. Kao gostujući profesor predavao je u Beču, Berlinu i Augsburgu.

Profesor Đurić, rođeni Šapčanin, studirao je pravo, filozofiju i klasičnu filologiju u Beogradu. Doktorirao je 1954. godine i tada postaje asistent na Pravnom fakultetu.

Od tada, pa sve do njegovog pada zbog politike koja najmanje ima prava da se meša u slobodu misli intelektualaca, stekao je sva univerzitetska zvanja (docent, vanredni profesor, redovni profesor). Predavao je istoriju političkih teorija, sociologiju, teoriju države u prava, metodologiju društvenih nauka.

Preminuo je 2011. godine u Beogradu. Grad Beograd je 2016. godine odmah prihvatio pristiglu inicijativu fakulteta, i na prvoj sednici Komisije za imenovanja ulica i trgova po pristizanju predloga, dao ime ulici koja prolazi pored fakulteta profesora Đurića, ispravivši tako davnu nepravdu.