Paranoja: zašto je novi Sava centar izgoreo baš na “Dan bezbednosti”

Gusti, crni dim nadvio se nad prestonicom tog 13. maja 1978. godine.

Iz svakog ugla Beograda prizor je bio isti – u plamenu je bio Sava centar, ponos jugoslovenskog graditeljstva. Iako je monumentalno zdanje svečano otvoreno još u maju prethodne godine, radovi na Velikoj dvorani su se odvijali ubrzanim tempom jer se spremao događaj od prvorazrednog državnog značaja.

Ironija sudbine ili, sumnjalo se odmah, savršeno isplaniran tajming, tek vatra je buknula tačno na nekadašnji jugoslovenski praznik – Dan bezbednosti!

Za tadašnju Službu državne bezbednosti, dileme gotovo da nije bilo. U jeku Hladnog rata i intenzivnih pokušaja urušavanja strogog unutrašnjeg poretka, prevashodno od ustaške emigracije, požar na ovakvom objektu, i to na praznik posvećen bezbedonosnim strukturama SFRJ, automatski je tretiran kao potencijalna diverzija i direktan udar na sistem.

U samom gradu je vladala apsolutna paranoja.

Država je reagovala nemilosrdno. Svako ko se usudio da objektivom zabeleži vatrenu stihiju bio je tretiran kao državni neprijatelj. Pripadnici milicije su masovno privodili fotoreportere, a koliko je situacija bila haotična i nepredviđena, govori i podatak da je organima reda u jednom trenutku jednostavno ponestalo lisica.

Na sreću režima, tada nije bilo mobilnih telefona da bi svako mogao da zabeleži ovaj, ruku na srce, poražavajući prizor po tadašnju vlast, a opet je bilo dovoljno onih koji su imali amaterske foto aparate smenu 8, zenit ili praktiku i bili spremni da osim profesionalaca škljocnu koji put. Sve njih je trebalo imati na oku!

Beleženje ovakve nesreće i narušavanja savršene slike socijalističke izgradnje smatralo se teškim prekršajem.

Panika je stigla i do samog vrha. Predsednik i apsolutni vođa tog sistema, Josip Broz Tito, zahtevajući hitan izveštaj, alarmirao je tadašnjeg gradonačelnika Beograda, Živorada Kovačevića, koji je u tom trenutku boravio na međunarodnoj konferenciji u Dubrovniku. Na oštro pitanje o tome šta se dešava sa najvažnijim gradilištem u zemlji, maršal je dobio kratak i smiren odgovor: “Sve je pod kontrolom!”. 

Kasnije se komentarisalo da je tako što mogao da kaže samo lud čovek ili onaj ko nema pojma šta se dešava.

Kovačević zasigurno nije bio ovo prvo, a opet teško da mu već nije bilo dojavljeno za požar.

Nikada on o tome kasnije nije govorio, tako da do dana današnjeg ostaje misterija kako je mogao, imao hrabrosti, ili kako već nazvati taj momenat u kom se jednom izuzeno besnom čoveku s druge strane žice, a neki će reći i gospodaru života i smrti od Vardara pa do Triglava, da izgovori takvu rečenicu kojom se sugeriše da se ništa posebno ne dešava.

A na samom gradilištu vatra je odnela svoj danak. Upravo izvedena kupola od braon zatamnjenog stakla nepovratno je uništena.

Ipak, sistem nije smeo da zakaže. Danonoćnim, iscrpljujućim radom građevinara, objekat je ubrzo doveden u funkcionalno stanje.

Plava dvorana je na vreme očišćena od gara, skockana i umivena i spremno je dočekala delegate XI kongresa Saveza komunista Jugoslavije, tačno po planu, od 20. do 23. juna. I Tito je došao, a incident je gurnut pod tepih istorije.

Tek s vremena na vreme na videlo ispliva neka od retkih fotografija, koja je uspela da preživi tadašnje de-be-ovce, krišom snimljena tokom požara.

E, da… Naposletku se ustanovilo da nije bilo nikakvih diverzanata, stranih plaćenika, domaćih izdajnika. Celu dramu prouzrokovalo je – nepoštovanje mera zaštite od požara prilikom zavarivanja i kratki rokovi da se posao okonča.