Šezdesete godine i gradski prevoz – ne, tu nema slike reda, vidite samo zelene autobuse s drvenim sedištima od čije buke titraju bubne opne, a tramvaji se klackaju brzinom malo snažnijeg mladića koji žuri u školu ili na fakultet.
O tome da je prevoz u Beogradu oduvek bio baš “posebna priča“, svedoči i jedna reportaža “iznutra“, koja govori o neobičnim navikama kada je u pitanju naplata karata za prevoz, domišljatih putnika i kontrolora, koje dovode do zavrzlami, presavijanja hartije i brojnih postupaka kod sudije za prekršaje. Skoro pa kao danas.
Jednom vozaču, sitom stalne drame sa lovom kontrolora na one koji neće da plate kartu, u toku jedne vožnje je toliko sve dozlogrdilo da je – “uhapsio” ceo autobus zbog masovnog šverca! Kao nagradu, dobio je kaznu…
Za početak, treba znati da nije bilo isto na svim linijama, njih su radnici GSP-a u to vreme delili na “džentlmenske” i one – katastrofalne. Za izbegavanje su bili, na primer, pravci Studentski Grad i Voždovac. Ali, ovo verovatno najveće hapšenje zbog šverca u istoriji gradskog prevoza dogodilo se tamo gde se to nije očekivalo…
Za vreme priprema Evropskog šampionata u atletici, u septembru 1962. godine, najednom se autobuska linja za Topčider preopteretila. Jednog dana autobus se prepunio a kondukter je izdao svega četiri karte. U nekoliko navrata je pozvao putnike da ih kupe. Niko se nije odazvao. Onda je on zahtevao od šofera da zaustavi kola. Putnici su zbog toga priredili pravu demonstraciju. Šofer je dao gas i uputio se direktno prema zgradi milicije u ulici 29. novembra.
Kada su putnici videli kuda skreće, pokušali su da ga čak i fizički spreče. U tom gušanju, nespretno je ušao kroz ulaz tako da je oštetio autobus. Morao je naglo da prikoči.
“Tu okolnost iskoristila je polovina putnika da pobegne. Kod ostale polovine milicija je pronašla dvadeset osmoricu bez karata“, pisale su novine tog septembra 1962. godine.
Vozač je, dakle, bio za svoj čin nagrađen kaznom, kao što smo već napisali. Inače, zbog oštećenja autobusa skupljeg od 50.000 dinara morao bi da dobije otkaz. Ali, firma ga je zaštitila jer je sve to uradio u njenom interesu i odlučili su se za blažu kaznu -10% plate i to čak tri meseca.
A putnici su bili direktno iz 29. novembra sprovedeni sudiji za prekršaje!
Ovaj nesvakidašnji slučaj je otvorio u javnosti i temu disciplinskih postupaka u GSP-u. A oni su tamo bili svakodnevica.
Novine pišu da je tokom 1962. godine bilo 5 hiljada raznih postupaka u kojima je, dakle, učestvovao gotovo svaki od 5.300 radnika. Da ne govorimo o tome koliko ih je otpušteno – 111 ili skoro šest posto. Pa, kako to u socijalizmu? GSP je, definitivno, bio druga priča.
“To je podatak koji bi zabrinuo radnički savet u svakom drugom preduzeću. Ni ovde, naravno, nisu prema njemu ravnodušni, ali ga smatraju pre ilustracijom svoje odlučnosti da stvari dovedu u red nego preterane strogosti“, objašnjavali su iz GSP.
U svakom slučaju, zanimljiva je situacija da je i u tadašnjem društvu, za koje danas vladaju mitovi poput onih o “svemogućnosti” državnog posla, ipak mogao da se dobije – otkaz. Zbog švercera i nerada.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
