Nesreća koja se nedavno dogodila na Adi Huji u kojoj su u mutnim vodama Dunava nestale tri osobe, a jedna se na sreću spasila, podsetila nas je na jednu gotovo identičnu tragediju od pre šest decenija.
Te aprilske noći Sava je odnela takođe tri života – jednu celu porodicu, a jedan lađar je preživeo.
Sredinom aprila 1964. godine u 21.40 prolazeći ispod Ostružničkog mosta na Savi, potonuo je šlep Jugoslovenskog rečnog brodarstva sa brojem 2672. U ovom brodolomu udavili su se krmanoš šlepa Dušan Dinulović, njegova šestogodišnja ćerka Dušica i supruga Vera.
Te noći ploveći nizvodno Savom na ovom mestu našao se konvoj od pet šlepova natovarenih boksitom u šabačkom pristaništu.
Šlepovi, koje je teglio remorker “Javorje” plovili su u poretku tri napred, pa dva pozadi. Prilikom prolaska prve partije, desni spoljni šlep okrznuo je stub mosta, ali je to prošlo bez posledica.
Međutim, šlep 2672 nije bio te sreće: naleteo je na stub desnim bokom, potom se napunio vodom i vrlo brzo potonuo.
U tom trenutku se na brodu pored krmara i njegove porodice nalazio još jedan član posade koji je uspeo da se spase plivanjem i po gustoj noći se domogao sremske obale.
Konvoj koji je teglio “Javor” koristio je redovan plovni put sa razmakom od 93 metra ispod drugog luka železne konstrukcije mosta. Ovaj prolaz noću je bio obezbeđen svetlosnim signalima, ali prema priči očevidaca, te noći oni nisu treptali, pretpostavlja se zbog snažnog vetra koji je duvao olujnom jačinom..
Brodska sirena “Javorja” je dva puta silno jauknula, ali nesrećnom brodu 2672 nije bilo spasa.
Leševi Dinulovićeve žene i ćerke pronađeni su dva dana kasnije, i pretpostavljalo se da su u trenutku tragedije spavale. Udarac šlepa o stub je izgleda još pre potonuća detetu zadao teške povrede po glavi i grudnom košu.
Brodolom ovog šlepa je bio tako nagao i silovit da ga niko nije ni video osim preživelog člana posade, koji zbog brzine događaja verovatno ni sam nije bio svestan šta se tačno događalo.
Stjepan Lukšić bio je jedini preživeli u ovom brodolomu. Novinarima je ispričao sledeće
– Sve se zbilo za minut. Dok smo postali svesni da šlepu nema spasa, voda je bila do kolena. Nije bilo spasa. Tonuli smo… Bio sam uz krmu negde do šest časova posle podne, onda me je smenio krmar Dinulović, a ja sam otišao da odmorim. U kabini koja se nalazila na pramcu šlepa večerao sam i leškareći slušao tranzistor. Vreme je bilo vetrovito, ali nas iskusne lađare to nije mnogo remetilo, jer bilo je i lošijih vremenskih prilika.
Lukšić je vrlo brzo posle toga čuo da je šlep u nešto udario. Pomislio je da je prvi red šlepova naišao na prepreku. Istrčao je napolje i shvatio da se i njihovo plovilo velikom brzinom kreće ka jednom od stubova. Sve ostalo, pričao je, dešavalo se kao na filmu.
Dohvatio je prvi odbojnik i pokušao da ga stavi na desni bok šlepa. Tamo gde je otprilike pretpostavljao da će udariti u stub. Zanet inercijom i vetrom u levi bok, šlep je već u narednom trenutku uz snažan tresak udario u beton, a Lukšić se od siline udarca našao na drugom kraju palube.
– Kada sam se pridigao video sam Dušana na drugom kraju šlepa. Uspeo sam nekako da mu doviknem da je prvi magacin pun vode. Zatim sam potrčao prema svojoj kabini i tada je već bilo izvesno da neće izdržati. Sve se ljuljalo. Pomislio sam da li da nešto ponesem ili da spasavam živu glavu. Potrčao sam prema zadnjem delu gde je bio Dušan sa porodicom.
Dok je pokušavao da odveže čamac čuo je poslednje Dinulovićeve reči: “Idem po ženu i dete da ih probudim”. Nestao je i više ga nikada nije video.
Voda je sve više prelivala ivicu šlepa i za nekoliko sekundi bila je preko kolena.
– Bilo je krajnje vreme da se spasem plivanjem. Ali, nije bilo lako odvojiti se od šlepa koji je vukao u kovitlac. Poslednjima atomima snage nekako sam se odbacio, zagnjurio i isplivao nedaleko od šlepa koga je Sava već progutala. Poslednje čega se sećam je bio visok stub vode koji je obeležio odlazak plovila na dno.Srećom odnekud se stvorila greda za koju sam se uhvatio i sačekao spasioce sa “Javorja”. Kada sam se popeo na suvo pogledao sam na sat, on je stajao na 9.41 – govorio je Lukšić.
Te noći napolju je besnela oluja bez kiše. Na obalama Save nigde nije bilo žive duše. Posle brodoloma konvoj nije nastavio put, šlepovi su usidreni nekoliko stotina metara nizvodno od mesta nesreće. Ostala su pitanja bez odgvora – da li je trebalo zaustaviti konvoj pre mosta s obzirom da je vetar bio sve snažniji ili opreznije proći između dva stupa na razdaljini od 93 metra.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
