Nekad popularni ubica stanara i prolazika

Došli su neki ljudi da ruše zgrade, sa maskama na licu i specijalnom opremom. Oko budućih ruina postavljeni su paravani.

Oni, koji su pet decenija tu živeli, s jezom su posmatrali kako teče rušenje njihovih domova.

Ova horor priča iz žarkovačkih Belih voda zapravo je, bila, olakšanje – kraj. A tek na kraju videlo se koliko je problem bio strašan. Azbestno naselje otišlo je u prošlost!

Jedan davni građevinski eksperiment iz 1966. godine došao je na naplatu 50 godina kasnije. Skupo je koštao državu: sve je moralo da se poruši i iznova izgradi. Čak 145 porodica preživelo je pravi pakao kada su shvatili gde provode vek i šta se dešava s njihovim zidovima. Materijal je popustio, pojavile su se rupe, kvarovi u instalacijama, glodari i bube. Ali, sve to bio je najmanji problem kada se uzme u obzir da je svaka okrnjena ploča značila, zapravo, direktno trovanje.

Mekana, svilenkasta vlakna koja se “do beskonačnosti” cepaju… to je azbest. Nije se, naravno, ni znalo ranije kakva opasnost od toga vreba, jer su potrebne godine da se otrov akumulira u telu i prouzrokuje azbestozu ili rak pluća. Nažalost, ovako opasan materijal doživeo je iz nekoliko razloga u 20. veku veliku primenu u građevinarstvu.

Možda nama danas deluje neverovatno da se takav opasan materijal uopšte koristi u gradnji, ali u to vreme su azbestne ploče koje se koriste u pojedinim delovima zgrada, poput krova ili, čak, zidovima, kao što je to bio slučaj na Belim vodama, gde je tako sagrađeno 14 zgrada, bile ne samo jeftina, prijemčiva i brzo dostupna, već i nova tehnologija za koju se tvrdilo da joj pripada budućnost.

Jer, azbest ne gori i ne ugljeniše se, a toplotu veoma teško propušta. To je ono što ga je do sedamdesetih godina preporučivalo u građevinskoj industriji.

Ali, kada se ploča okrnji, tada mikročestice počinju da se koncentrišu u vazduhu. Stanari su znali da žive u smrtonosnoj klopci, ali sami nisu mogli da reše ovaj problem.

Rušenje azbestnih zgrada trajalo je 5 godina nakon čega je celo naselje preseljeno u nove, “normalne” zgrade. Skidala se ploča po ploča, bez sečenja uz stalno natapanje vodom, sa svom neophodnom zaštitnom opremom. Ploče su izvezene u Nemačku, gde postoje pogoni za njihovo uništenje.

Koje su posledice ovog eksperimenta iz šezdesetih možda niko neće moći da izmeri. Ipak, ostaje nejasna jedna stvar – zašto su ti objekti dati na dugo korišćenje, ako im je propisan rok bio svega dve decenije. Možda se nije mnogo znalo o opasnosti od azbesta, ali znalo se da taj materijal nije dugovečan?

Ali, Azbestno naselje nije bilo izolovan slučaj: 2009. godine u centru Beograda, na uglu ulica Carice Milice i Zeleni venac počelo je rušenje kompletnog enterijera nekadašnje Beobanke, solitera koji je jedan od najlepših primera posleratnog modernizma, arhitekte Milice Šterić.

Iako remek delo stila i proporcija, u samom građevinskom segmentu ova zgrada je imala ugrađenu tragičnu falinku: azbest pomešan sa cementom u pregradnim zidovima u unutrašnjosti. Jer 1960. kada je građena azbest je, kao što smo već napisali, bio popularan materijal sa svetlom budućnošću.

Kada je te 2009. po nalogu tadašnjih vlasti počela njena rekonstrukcija ona je najpre uključivala “ljuštenje” konstrukcije sve do betonskih nosača. Ubrzo su se čuli prvi zabrinuti glasovi o opasnosti od sečenja azbesta i mogućem raspršivanju opasnih čestica iznad najprometnije beogradske saobraćajnice.

Kakve su posledice bile i da li je neko stradao vremenom od udahnutih čestica azbesta sa gradilišta, to nikada nećemo znati ali ostaje gorak podsetnik na neznanje nekadašnjih nadležnih, bilo da su gradili šezdesetih ili rušili 2000-tih, kao i na sam materijal azbest, opasnog vatrostalnog ubicu za koga se jednom naivno verovalo da mu pripada budućnost.