Po merilima socijalističke domovine u kojoj je ponikao, kafić “Cvetni trg” mogao bi da ide u zasluženu penziju. Onako svečano, nakon 40 godina straža, uz neke prigodne reči i velike hvale što je tokom svog radnog veka dao sve od sebe, čak i u najizazovnijim trenucima.
Ali ne – čuveni “Cvetić” izgleda kao dama koja još nije zakoračila ni u zrele godine, a već je uveliko poznata u društvu i rado prhvata goste i stare prijatelje.
Onaj kome su daleki ovi nostalgični redovi teksta, sigurno je odrastao na nekom drugom mestu u vreme zenita komunističkog sistema koji se potom kao kugla u slobodnom padu raspao u paramparčad, ostavivši nas doslovno gole i bose: ekonomski, moralni sunovrat zakucao je na vrata 1991. godine svima, pa i ovom kafiću.
Ali on je preživeo sve tranzicije, pa se i sam prilagodio novom vremenu.
Osamdesete godine bile su vreme kada smo sa sve više čežnje gledali na kapije Zapada, a one su za nas u to vreme bile odškrinute. To je ona stara romantizovana priča – sa crvenim pasošem u Trst, pa u kafe na jedan kapućino i – šoping. Ali, baš u to vreme, Trst je došao i kod nas. Pomalo stidljivo, doduše, a kao dašak svežeg vazduha iz “berićetne” Evrope bilo je i otvaranje prvih kafića u Beogradu. Tako je nastao i “Cvetić” davne 1981. godine.
Danas su kafići svuda oko nas, ali to definitivno nisu oni kafići kakvi su napravili bum u Beogradu osamdesetih godina.
Oni su bili pravo čudo, gde kao da ste iznova morali da učite kako da se ponašate pri izlasku.
Prostor u kafićima bio je skučen, pa je uvek bilo pomalo gužva. Piće se ispijalo “s nogu” za šankom ili visokim stočićima bez stolica. A to je značilo i drugačiji, prisniji odnos među gostima. Zapravo, kafići su bili prava mala društva, u kojima su se raspoznavale face, a na espreso i viski mogli ste doći sami, ali bi vam se uskoro pridružio neko ko je, baš kao i vi, u kafiću redovan gost.
Ljudi su “naletali” kad bi stigli, a unutra bi već zatekli svoje – sa fakulteta, iz nekog benda, društva… Poznanstva su se lako sklapala, a atmosfera je bila intimnija.
Daleko je to bilo od onih društvenih kafana, velikih sala i restorana, sa stolovima koji su donosili veliku komociju kada za njima sedite, ali su vas istovremeno odvajali od sagovornika. Velike kristalne pepeljare bile su svuda, pa ni kada zapalite cigaru niste mogli da se približite dragoj osobi, ili sumnjivoj osobi – da joj došapnete neku poruku, prijateljsku ili suparničku, da odate neku tajnu ili prokomentarišete damu koja je upravo ušla.
U tim socijalističkim ekspres restoranima to nije bilo moguće, sve se videlo.
Novi odnosi među ljudima u prostoru bili su posledica i pregupisavanja na političkoj sceni.
Da li je komunizmu već tada odzvonilo i je li pojava ovakvih mesta bio signal njegovog pada?
Možda su ovi kafei i bukvalno bili toliko sitni da bi neko mogao u tom trenutku u njima mogao da primeti znak pored puta. Ali, sa ove distance, danas je to, već, sasvim jasno – kafići su značili stupanje nove generacije na društvenu pozornicu, a koja će doneti i neka svoja pravila. Zlatni period kafića podudario se sa krajem socijalističkog sistema, a onda su i oni upali u mrak.
Možda su ih nasledili splavovi, klubovi i neka još mračnija i zadimljenija mesta.
Ipak, “Cvetić” je i dalje tu, sa mesinganim znakom “Kafe Cvetni trg” koji odoleva vremenu, a postavljen je veoma smelo – crkvenoćiriličkim pismom, kao iz Jevanđelja, da malo isprovocira birokratiju i pokaže kako to nije mesto za uzornu socijalističku omladinu, već za one kojima teče krv buntovnika, čije vreme tek dolazi. A mnogi od njih, makar ne u tom trenutku, zasigurno nisu bili ni tradicionalisti ni nacionalisti.
Vreme šanka je prošlo – gostri danas ipak traže stolice.
Stočići su u “Cvetiću” raspoređeni kao u svakom drugom kafiću, a na starim slikama koje nam je pokazala vlasnica Vanesa vidi se kako je nekada taj prostor izgledao.
Ono što se nije promenilo jeste odabrano društvo – imate utisak da se unutra gotovo svi poznaju. Ma kako da je prostor mali, shvatate da mesta ima za svakog novog gosta, makar seo na klupicu sa strane, makar ne poznavao nikoga, gost se sigurno neće osetiti kao uljez.
Vanesa daje sebe da porodićni kafić opstane – njeni roditelji prvi su vlasnici, a otac joj je preminuo. Stara gazdarica, njena majka, rado posećuje svoj kafić i najbolje može da posvedoči o Beogradu osamdesetih godina, kada su vladali neki drugačiji maniri, pravila i vrednosti.
Tu je i stara kvaka koja se otvara kružnim pokretom ruke.
Samo onaj ko redovno posećuje ovo mesto neće se zbuniti kada se uhvati za nju. Svratite u dobar stari “Cvetić” i naručite svoj espreso, pa pomislite kakvo je to nekada bilo čudo – Trst i Milano u Beogradu.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
