Na Topčiderki ćuprije

Stara kafana, most ili čitav kraj grada – šta je, zapravo, Careva ćuprija i ima li još te “ćuprije“?

Lokacija iznad koje se danas podiže zamršena betonska petlja sa svojim drumskim i tramvajskim nivoima koji se prepliću, sakriva “Carevu ćupriju” – mesto koje nekada nije ni bilo Beograd, bar ne u smislu naselja.

Daleko od grada putnici-namernici tu su prelazili drveni mostić jer je put do grada prečila Topčiderska reka. A gde je prolazio put tu su bile i mehane, pa se tako i ovde našla kafana “Careva ćuprija“, i par stotina metara dalje, “Gospodarska mehana“. Po ovim kafanama se i danas zovu delovi Topčiderskog brda oko njih.

Ali, preprekama tu nije bio kraj. Putnici koji su iz Srbije dolazili ka Beogradu morali su da prođu preko još jedne vode i još jedne ćuprije – to je bila Mokroluška reka, koja je već decenijama skrivena u cevima ispod autoputa, i čuveni Mostar, koji je takođe (p)ostao važna saobraćajna trasa.

Ono što je “Carevu ćupriju” kudikamo približilo Beogradu bio je dvorski konak kneza Miloša na Topčideru, a vremenom se ovde razvijala i industrija, pa je tako niklo i naselje Čukarica. Banovo brdo tada još dugo je bila golet.

Treba imati u vidu i da je reka ranije krivudala na mestu gde se nalazi Hipodrom i da je njegovom izgradnjom njen tok regulisan.

Most “Careva ćuprija” bila je mnogo bliže Topčideru, otprilike tamo gde se nalazi velika raskrsnica koja deli put ka Novom Beogradu, Rakovici i Banovom brdu. A “Careva ćuprija” se u naše vreme prelazila kada se ka Čukarici išlo alternativnim putem, preko tzv. rampe. Naime, u vreme kada je glavni put za Čukaricu bio preko malog mosta zvanog “Tobogan“, a koji je premošćavao ne reku već prugu, put preko “Careve ćuprije” značio je potencijalno manje gužve. Osim kada bi prolazio voz, kada se rampa spuštala i nastajao kolaps.

Još jedan i to mnogo lepši stari kameni most očuvan je u zoni Careve ćuprije.

Zbog njegovog arhaičnog izgleda mnogi misle da je baš to nekadašnja Careva ćuprija. Ovim mostom, koji je lepo očuvan, moguće je i danas proći peške, ali on nikada nije bio namenjen drumskom prevozu.

Mostić je poprilično uzan, a tuda je nekada prolazio “ćira“- voz koji je Beograd povezivao sa Herceg Novim preko Obrenovca, Mokre gore i Višegrada.

U ovoj zoni postoji još jedan zaboravljeni most preko Topliderske reke. To je bio železnički most za prilaz nekadašnjem kompleksu “Jugopetrol” skladišta nafte, predratnom “Šelu” i sve do nedavno, postrojenju NIS.

Ovaj prostor je prodat, i tu više nema skladišta nafte, već će postati urbana zona. Ipak, među ruševinama nekadašnjeg skladišta nafte ostao je još jedan trag prošlih vremena: objekat koji je, čini se, nemoguće srušiti. To je specijalan toranj, sličan onome kod tramvajske okretnice na Pristaništu, koji je služio kao osmatračnica u Drugom svetskom ratu. Taj bunker izgradili su Nemci tokom Drugog svetskog rata, koji na betonu i armaturi nisu štedeli kada su u pitanju vojni objekti.

Od ove pruge ostali su samo delovi. Iako postoji uredan znak za prelezak pruge, ona je opstala samo u delu koji se seče sa pomoćnim putem ispod petlje. Neposredno pre i posle ovog prelaza pruga je uklonjena, ali o tome da je donedavno tu bila trasirana svedoči tucanik i stari, truli, naslagani pragovi.

Stare ćuprije preko Topčiderke sada su samo ostaci nekadašnjeg saobraćaja ali, skoro čitav vek star, “ćirin” kameni most mogao bi da bude posebno istaknut u saobraćajnom vrtlogu petlje “Radnička”. To je definitivno jedan od najstarijih beogradskih mostova koji je odoleo decenijama.

Ćira za Obrenovac ukinut je 1968. godine i to je, treba podsetiti, bila retka preostala pruga uskog koloseka u zemlji.

Ostatak nekadašnje pruge u zoni “Careve ćuprije” i Topčidera, kojom su do nedavno tutnjali teretni i putnički vozovi, sada je postao veliko gradilište: tuda će uskoro ići novi deo Bulevara patrijarha Pavla, u četiri trake, koji će konačno povezati magistralni prsten od Rakovice sa “ćuprijom našeg doba“, Mostom na Adi, što nije bilo završeno tokom izgradnje tog mosta pre 11 godina.