Maksimalna dozvoljena brzina bila je 15km/h u “varoškom rejonu”

– Vozi brže!
– Ne može brže, jurimo 30!

Jedna od kultnih replika iz legendarnog filma “Maratonci trče počasni krug” svima nam je poznata. Ali, i da je moglo brže, u vreme u kome se odvija radnja filma – nije se smelo! 

U novembru 1936. policija je strogo sprovodila kontrolu prestoničkog saobraćaja, a najviše je posla bilo, naravno, u centru. Osim što je bio najživlji automobilski i teretni saobraća, tu je bilo i najviše problema sa pešacima! Ni “udaranje po džepu” nije pomagalo da se discipliniju i prelaze na mestima označenim kao prelazi, posebno na Terazijama, kod “Ruskog cara”, Narodnog pozorišta i “Kolarca”. 

Samo u jednom danu, u špicu, što bi se reklo, napisano je više od 50 kazni – a prestupnici svih godišta i zanimanja, nema razlike. Čak dvadeset je u to vreme uhvaćeno kako uskače ili iskače iz tramvaja dok je u pokretu… I njihova imena su ušla u zapisnik.

Žene su, naravno, bile mnogo obazrivije i onih pet što su uhvaćene u prekršaju odmah su se pokajale i obećale da se više neće ponoviti, pa im je i naplaćeno manje nego muškarcima koji su nalazili raznorazne izgovore i opravdanja za svoje postupke.

Specijalno obučeni policajci postavljani su na glavnim raskrsnicama da budno paze da se ko ne ogreši o saobraćajne znakove, od prvenstva prolaza, preko mesta za parkiranje, pa do jednosmernih ulica.

U varoškom reonu šoferi su strogo morali da paze na ograničenja, pa su putnička vozila mogli “terati” maksimum 15 kilometara na sat, baš kao i motocikle, fijakere 14, teretna kola i bicikle iliti velosipede 10. Teretna kola sa zapregom i volujska kola morala su se kretati hodom.

Kada je na putu blato ili poledica, ili kada je jaka magla, brzina automobila, onih putničkih, morala je biti smanjena na 10 km/h, a istovetna maksimalna brzina je važila za sva prevozna sredstva koja su se u bilo koje godišnje doba i pod bilo kakvim vremenskim uslovima kretala Topčiderskim drumom od Careve ćuprije do ulaska u Košutnjak.

Sve kontrole je lično nadzirao šef saobraćajne policije Dobrisav Pejić, a povećanje vozačke, pa i pešačke, kulture bilo je od posebnog značaja zbog sve većeg broja vozila na beogradskim ulicama nakon izgradnje Pančevačkog i Zemunskog mosta, odnosno Mosta prestolonaslednika Petra i Mosta viteškog kralja Aleksandra.

To je iziskivalo formiranje stručnog saveta u koji su ušli predstavnici policije, opštine, auto-klubova i moto-klubova, taksista, vlasnika automobila, kao Ministarstva prosvete “zbog đaka čija su gaženja česta na ulicama”.

Sastajali su se dva puta mesečno, a primena eventualnih predloženih mera zavisila je od odluke Upravnika grada Beograda, kao glavnog naredbodavca za regulisanje javnog saobraćaja.

Šta bi danas ti naši preci rekli da mogu samo jednom proći, recimo, kružnim tokom na Slaviji? Saobraćajna kultura… Eh, da, većini nepoznat pojam, eto, i posle stotinu godina.