Devedesetih godina, u vreme koje smo ciljano zaboravili zbog svega lošeg što smo pretrpeli, jedna stvar je postala centar zbivanja u svakom kraju grada.
Bili su to supermarketi.
Postojala su dva najveća lanca, čija su imena i tada bila sinonimi za prodavnice. Brendovi supermarketa koje danas imamo došli su tek kasnije, posle promene 2000. godine i bili su pravo čudo, novi tip koji nema niske plafone, prigušeno svetlo i u kom je sve blistavo, šareno i za dotadašnje namučene kupce – čak i nekako sterilno.
Ali kupovina u starim marketima, reći će neko sa nostalgijom koje nekako uvek prirodno ima pa makar i prema lošem vremenu, “imala je dušu“.
Građeni kao moderni objekti krajem osamdesetih kad se Beograd preko noći, na brzinu, “upoznavao” sa novim dobom koje je najavio pad berlinskog zida, ali su se sa slomom već od 1992. prilagodili novonastalom mentalitetu krize, sankcijama, bedi…
Ipak, popularnost im nije manjkalala, a kupovina je, za ono malo novca koji smo nekako imali, uvek predstavljala posebnu čar.
Pre svega, ovi marketi imali su poseban miris, i to organskog porekla.
I nije bilo klime, u njima je bilo toplo u letnjim mesecima. To je bio i glavni uzrok “organskih” mirisa.
Frižideri sa kvarljivim namirnicama su bili mnogo manji, imali su otvorene delove, a u njima ste mogli da kupite mleko u najlon kesi, trouglasti jogurt, pa voćni jogur, milkšejk, čokoladno mleko.
Bili su bučni, pa ste već po vibracijama mašine mogi da naslutite da ste baš u ovom delu marketa, gde su i spomenuti mirisi bili i najjači. Naravno, bilo je mnogo manje proizvoda, pa su i frižideri bili manji, a ne kao danas, čitave vitrine sa desetinama proizvođača.
Tu negde, pored, bilo je obično i meso u staklenim frižiderima, naravno.
Mašina za sečenje jeftinog parizera radila je nonstop. Iseku vam onako, sa sve plastičnim omotom, koji kasnije gulite dok jedete masnu poslasticu.
Još ako je u pitanju bila neka novotarija sa sirom, nadate se da će ga baš u vašem komadu biti bar malo više.
Tu je bila i mašina za mlevenje mesa, a mesari su zujali u tom malom prostoru kao u košnici. Pomalo je bizarno bilo gledati veterinarske pečate koji su se otiskivali direktno na komadima mesa.
Među rafovima su se mogle videti vredne radnice koje su neprestano utiskivale cene, boreći se sa inflacijom i drugim pokazateljima sloma i propasti.
Uvek je bilo tog posla, svaki artikal morao je da ima posebnu nalepnicu sa cenom, koja se nalepljivala iz pomoć posebne mašine.
A onda, kada dođete na kasu, nema očitavanja bar koda, već kasirka uzima svaki komad robe, traži na njemu cenu i ručno je ukucava. Na računu ste mogli da vidite samo spisak cena i ukupan saldo.
Ako negde zafali cena, onda je to muka. “Milka, koliko su ove napolitanke?” dovikivala bi se sa koleginicom.
Korpe su bile metalne, sa izlizanom platikom na dršci. Naravno, postojala su i kolica, koja su ponekad završavale i izvan marketa, odnosno, bile su prisvajane od kupaca kojima su iz nekog razloga baš trebale u kući.
Kafa se kupovala u zrnu, ali iza kase mogli ste da sameljete i uživate u mirisu, pazeći da slučajno ne ostane ni malo unutra.
Posle bučne i pomalo “dramatične” radnje mlevenja, a ceo aparat pomalo poskoči kada se uključi, usledilo je i lupkanje, da se sve istrese, dok se pod prstima u ambalaži osećala mekoća tek samlevene kafe.
Ispred kase su uvek bile neke flaše. Naravno, i danas se flaše menjaju, ali ne kao nekada…
Plastika i limenke bile su mnogo ređi slučaj, mada je tetrapak bio u modi. Ali, pivo, pa čak i kokakolu i vodu, kupovali smo u staklenim flašama, koje smo redovno vraćali ili plaćali kauciju.
Hleb se prodavao bez ikakvih kesa, to je bila posebna priča. Imali ste samo neki tanki masnjikavi papirić za hvatanje, koji nisu svi rado koristili, a i nije bio naročitih dimenzija.
Tu gde je bio hleb bio je i nož, pa ste mogli da kupite i pola, pa čak i četvrtinu kriške. A onda ste hleb stavili u korpu, ne mareći mnogo za higijenu.
Na vratima marketa stajale su obvavezno izbledele nalepnice “visa” stavljene u “zlatno doba” pre katastrofe, ali kartica je bila prava retkost.
Postojale su i neke kartice koje su se provlačile u mašinu, ali ne onu za elektronsko očitavanje, već za kopiranje podataka. Ime, prezime i broj kartice bili su ispupčeni, u reljefu, a provlačenjem kroz mašinu otisak je ostajao na papiru. To je bilo pravo čudo.
Ali zato čekovi – svi su ih imali. I obavezno upisivanje broja telefona na poleđini.
Supermarketi nisu imali kamere, to je bilo čudo tehnike u ono vreme. Ali su zato imali ogledala iznad rafova. Pa, čak i kada mislite da vas niko ne gleda, oči nekog od zaposlenih bili su upreni u vaš odraz.
Inače, manje kupovine retko su se obavljale baš u supermarketima. Za to su služile male, komšijske prodavnice, najčešće zvane “dragstori”.
U njima su se tiskali đaci na velikom odmoru, a ispred strpljivo čekali oni malo stariji da popiju još jedno “unuče“. Te radnje kao da su postojale samo za žvake, malo slatkiša, mirišljave sličice i za unučad. A leti i sladoled, naravno.
Bile su popularne i keksarnice, kojih i dana danas još ponegde ima, mada sada pod šifrom “zdrave hrane“.
U staklenim komorama koje su delile prodavca od kupca nalazili su se razni keksovi, čokolade, bombone, integralne grickalice…
Sve kopije popularnih brendova mogli ste da nađete u ovim radnjama, napravljene neznano gde i od čega. Naravno, to nije bilo to kada se zagrize, lažna “jafa” je bila kao od gume, čokoladne “bananice” ispunjene nekom čudnom masom, a fejk “medeno srce” tvrdo kao kamen.
Nekad je samo toliko i moglo da se priušti…
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
