Leptir koji je čuvao duh grada

O velikom Nenadu Raduloviću, svima znanom kao Neša Leptir, može se danima pričati, a da se ne obuhvati ni deo onog što je iza sebe ostavio za samo 10 godina na sceni, pre nego što ga je prerana smrt, 12. februara 1990. otrgla od nas.

Kasno otkriven rak testisa odneo ga je prerano od njegovih najmilijih, i od izuzetno velikog broja poštovalaca koje je stekao zahvaljujući svom jedinstvenom duhu oličenom kroz grupu “Poslednja igra leptira” (PIL) i vanredno popularni radijski šou “Indeksovo radio-pozorište”, tokom osamdesetih.

Beogradski šmeker, tokom svog kratkog ali plodonosnog života, uvek je zračio optimizmom i širio ljubav i smeh.

Neša se uvek borio sa vetrenjačama. Nikada nije imao nikakve veze. Krenuo je sa ulice, iz novobeogradskih paviljona gde je rođen, pa je prešao u blok 23. Male oči tog mladića gledale su preko reke, u centar grada: u koncertnu dvoranu Doma sindikata. Morao je tamo da uradi 200 nastupa kako bi objavio prvu ploču.

Debi album “Napokon ploča” (PGP RTB) iz 1982. sa hitovima “Vrati se” i “Nataša“, doneo je veliku popularnost grupi PIL u kojoj je Neša počeo karijeru kao pevač i vođa, pa su već iste godine održali i 15 rasprodatih koncerata u tom istom, jednom nedostižnom, Domu sindikata.

Do raspada 1989. objavio je još četiri albuma sa hitovima “Sličuge”, “Srce od meda”, “Dečko ‘ajde oladi”, “Grudi moje balkanske”, “Umiru jeleni”, “Taksi”, “Ruska čokolada”, “Kurs za šmekere”…

Grupa je planirala da hit na trećem albumu bude naslovna pesma “Srce od meda“, međutim, megahit “Dečko” je “pojeo” sve. Ta pesma je premijerno izvedena pred 50.000 ljudi na splitskom stadionu Poljud.

Publika je nikad pre nije čula, a pevala je odmah, posle 30 sekundi. Rajko Dujmić koji je radio aranžmane na toj ploči, insistirao je da Neša, koji je imao sadržajne, duboke refrene, ovde ostavi samo “daj, daj, daj, di, daj”, što je imalo komercijalni efekat.

Za jedini solo album “Niko nema što Piton imade“, parodiju “novokomponovane muzike“, Neša je osmislio lik pod imenom “Slobodan Đorđević Piton“.

Radulovićev emotivni opseg uloga je bio nestvaran – od urnebesne i originalne baba Višnje, do duboko emotivnih, veoma tužnih pesama. Čuvena baba Višnja je, po rečima Nešinog mlađeg rođenog brata Željka Radulovića, nastala tako što je on slušao legendarnog voditelja Đoku Vješticu na Studiju B koji je tražio od ljudi da se jave i da kažu šta misle o tome što je Baba Višnjina ulica puštena u oba smera.

Neša se javio kao baba Višnja, koja se nalazila na svim bitnim mestima i događajima na planeti, od osnivanja sveta – govori Željko. – Zamerio je i rekao da nije u redu što se saobraćaj u toj ulici odvija u oba smera. Priča je trajala 15 minuta, Đoka od smeha nije mogao da dođe sebi.

Željko dodaje da je njegov brat poštovao i suze i smeh, kao i da mu je komedija bila identična tragediji. Negovao je i jedno i drugo. Njegove ljubavne pesme su bile neverovatne i veoma iskrene. Kada je humor u pitanju, kombinovao je izvanredno “montipajtonovce“, Benija Hila sa Čkaljom, Mijom, ali obavezno je davao i svoj pečat.

Taj humor preslikao se i na “Indeksovo radio-pozorište”.

Znak jednakosti je bio između PIL i “indeksovaca”. U isto vreme je kretalo i jedno i drugo. Napravio je jednu humorističku emisiju u četvrtom razredu Devete gimnazije za omladinski program koji je bio preteča Radio Beograda 202.

“Dvestadvojka” mu je postala druga kuća. Bio je isti i na sceni i privatno. Izvaljivao je fazone u sekundi, po dva-tri komada. Disao je na taj način. Imao je širok dijapazon mogućnosti da se izrazi na različitim poljima kulture.

Njegov humor nije bio napadan, ljudi nisu imali potrebu da se “brane”, već su ga potpuno prihvatali. Neša je prema njima bio potpuno otvoren, čist kao suza. Da ste hteli, mogli ste da ga zgazite, nije uopšte imao gard. Nije bilo čoveka koji ga nije voleo.

Odnos prema publici mu je bio pun humora, šale, ali sa punim poštovanjem. Željko se prisetio kako je na jednom koncertu u “Sava centru”, pred 4.000 ljudi, Neša zastao, prekinuo pesmu i kazao:

“Sada je vreme za podelu nagrada. Vama se ispod sedišta nalaze papirići na kojima piše ko je koju dobio, a mi ćemo ih kasnije podeliti.

Nastala je dramska pauza od desetak sekundi. Svi se uskomešali, a onda Neša kaže: “Kako je to lepo kad vam se 4.000 ljudi pokloni. A sada ću se, dragi gledaoci, pokloniti ja vama”.

I poklonio im se. Takvih fazona je bilo pregršt, to je bio Neša Leptir. Njegova misija je bila da svoj duh podeli sa narodom. Rastao je uporedo s Beogradom, i obrnuto. Zato danas Nešina energija nije samo u njegovom pesmama, nego i u ovom gradu i u ljudima koji tu žive.

Nije Neša Leptir doživeo ratne godine, raspad Jugoslavije devedesetih. Željko je uveren da bi njegov brat to teško podneo. Veruje da bi Nenad opet imao misiju da ljude zadrži živima, da pomogne klincima da to ne osete. Na razantan, britak način bi napadao onog koga treba i to bi, verovanto, vremenom imalo efekta jer bi se peo, uvek, stepenicu više.

Tokom 1989. Neši su otkriveni rak testisa u kasnom stadijumu i metastaze na mozgu. Uprkos operaciji, preminuo je 12. februara 1990. Imao je tek 30 godina. Samo 20 minuta pre nego što je umro, na pitanje svoga brata Željka kako mu je, odgovorio je: “Ne mogu baš da igram fudbal.” Njegova poslednja zaokružena pesma “Modra bajka” posthumno je objavljena na istoimenoj kompilaciji hitova PIL.

U bolnici, na receptu za lekove, u poslednjim danima života, napisao je tekst pesme “Suze sa neba padaju“, ali nije stigao da završi muziku. Željko je taj tekst čuvao 28 godina u fioci, pre nego što ga je krajem 2018. dao vođi grupe “Neverne bebe” Milanu Đurđeviću, koji je komponovao muziku.

Neša je imao ogromnu energiju – seća se prijatelj i kolega Mićko Ljubičić, koji je sa Radulovićem bio član “indeksovaca”. – Na momente sam imao utisak da i sam sebe nekako previše i prebrzo troši, dajući se tako bezrezervno. Iz njega su kuljali vanscenski šarm i duhovitost, bio je vrhunski profesionalac, koji je znao da oseti i najtananiju vibraciju publike.

Neke pesme su mu bile lagane i lepršave, druge ozbiljne i duboke, ali uvek iskrene i emotivne, sa onom njegovom žicom pomerenosti i duhom, zbog čega su ljudi toliko voleli Nešu. Bio je jedna potpuno čista i naivna duša, ponekad ranjivija nego što bi se moglo očekivati kad je reč o nekom toliko zabavnom i ekstrovertnom.

Fotografije: Privatna arhiva Željka Radulovića ©