Kružni tok je bio glavno rešenje Beograda u 20. veku

Kad kažemo “kružni tok”, danas prvo pomislimo na onaj najnoviji – kod Ušća. Ali, mnogo prethodnih decenija, simbol za kružni tok, bar u starom delu grada, bila je Slavija. A u skorije vreme, do nedavno – onaj kod opštine na Novom Beogradu.

U međuvremenu mnogo je bilo i, kako sada čujemo, tek će biti kružnih tokova, ali Slavija, Opština, Autokomanda i još jedan, kod Bogoslovije, ostaju najupečatljiviji trag prošlog vremena.

Ipak saobraćaj kroz njih postaje sve teži i, iako su ključne tačke tih delova grada, deluje da sve teže “gutaju” nove hiljade automobila i autobusa na beogradskim ulicama.

Kako su nastali kružni tokovi u Beogradu, kada i zašto, pitanja su koja danas valja pomno razmotriti.

Jer, ima mišljenja i glasova koji tvrde da su kružni tokovi davno prevaziđena saobraćajna rešenja, iz nekih davnih vremena kada je bilo neuporedivo manje vozila i kada je sve bilo moguće tako regulisati, odnosno, da u sadašnje vreme ne rešavaju probleme već ih, paradoksalno, prave. Svakodnevni kolaps kod “Ušća” kao da tome daje za pravo.

Mišljenje da je Slavija najstariji kružni tok Beograda nije valjano.

Trg Dimitrija Tucovića, odnosno Slavija, jeste jedan od najstarijih i odvajkada najpoznatijih kružnih tokova, a nastao je na – teskoban način. U toku okupacije u Drugom svetskom ratu, 1942. godine, nemačke trupe su, kako bi olakšale organizaciju saobraćaja na ovoj veoma komplikovanoj raskrsnici, gde se do tada ukrštalo čak 7 ulica, “pronašle toplu vodu” i organizovali saobraćaj “u krug”, gurajući kroz Slaviju svoju ratnu i ubilačku mašineriju.

Do danas to je ostao najkompleksniji kružni tok, naročito zbog toga što kroz njega idu i tramvaji, trolejbusi i autobusi GSP.

Uvreženo je, dakle, mišljenje da je ovo bio prvi kružni tok u Beogradu. Oni koji su malo analizirali planove, rekli bi da je prvi kružni tok, makar na papiru, bio baš onaj kod Bogoslovije. On jeste projektovan 1935. godine, ali je izveden tek kasnije.

Srećom, ono što ne pamte ljudi i arhiv, otkrivaju poneke fotografije u kojima se slučajno nađe i neki predmet izučavanja.

Na jednoj fotografiji koja je nastala tridesetih godina 20. veka otkriva se da je skromni beogradski automobilski i nešto življi konjički saobraćaj imao svoju kružnu, lepo uređenu raskrsnicu, koja je kružni tok i dan danas i to, mora se priznati, jedan od najlepših. U pitanju je Topčiderska zvezda.

Ova raskrsnica gledala je na Dom srednjoškolske omladine, koji je podignut po želji kralja Aleksandra Karađorđevića, da i Beograd dobije obrazovni objekat po uzoru na engleske koledže.

U blizini, na Dedinju, bio je ubrzo podignut jos jedan manji kružni tok, koji postoji i danas. Nastao je kada su izgrađene obližnja bolnica, današnja “Dr Dragiša Mišović” i kompleks kasarni koji se protezao čak do Banjice. Da bi vojska lakše prolazila kamionima, a bogataši iz okolnih vila sa svojim limuzinama, napravljen je 1935. godine ovaj skver.

Kada govorimo o predratnim kružnim tokovima ne bi trebalo izostaviti ni Terazije. To nije bio kružni tok u pravom smislu reči, sa saobraćajnim pravilima kakva poznajemo, ali je postojalo veliko kružno razdelno ostrvo, oko koga ste, ipak, morali da “zaokrenete” ako te s Terazija hteli u Prizrensku i obrnuto.

Pravi kružni tok postojao je i danas postoji u kompleksu Starog sajmišta. Prilikom izgradnje modernog sajamskog predratnog kompleksa, promenjene su i napredne saobraćajne ideje, pa su tako projektovana dva kružna toka.

Tu je bio i veliki kružni tok na nekadašnjem Trgu Mostar. Tu su se ukrštali i tramvaji sa nekoliko linija koje su iz centra vodile ka Topčideru i Dedinju. Nestao je izgradnjom čuvene Mostarske petlje koju je po uzoru na tadašnje američke autoputeve  konstruisao Branislav Jovin 1967. godine.

Takvo rešenje ukrštanja saobraćaja iz mnogo magistralnih pravaca denivelacijom umesto kružnog toka, bilo je, i do danas jeste, najefikasnije rešenje za gužve i veliku frekvenciju. Nažalost, umesto da u narednim decenijama postane praksa koju ćemo primenjivati i u aktuelnoj situaciji danas, ova petlja je ostala usamljen primer progresivnog razmišljanja i velikog tehničkog znanja koji – više nikada nije ponovljen u Beogradu.

Nije teško zamisliti koliko bi slična petlja rasteretila Autokomandu, naprimer. Sa druge strane, kada je reč o ukrštanjima više manjih ulica ili samo jedne glavne sa okolnim nižeg intenziteta, kružni tok je i dalje sjajno rešenje. Takvim se u novije vreme pokazao novoformirani kružni tok na Banjici, naprimer.

Sama Autokomanda je napravljena neposredno posle Drugog svetskog rata, 1948. kao ponavljanje rešenja sa Slavije. Projektovana je da tuda prolazi saobraćaj budućih velikih naselja na Voždovcu, kao i sportskih kompleksa koji su bili planirani na Banjici, o čemu smo skoro pisali.

Nažalost, iako je bila odlično rešenje za to vreme, Autokomanda je danas jedna od najozloglašenijih saobraćajnih tačaka zbog stalnih zakrčenja i gužvi.

Najpoznatiji novobeogradski kružni tok danas je, ipak, kod zgrade Opštine. On se nalazi na čvorištu glavnih bulevara koji su povezivali sve žive delove ove opštine. S dve strane je Bulevar Mihajla Pupina, a u njega se uliva Ulica Pariske komune i Omladinskih brigada.

Iako oko ovog kružnog toka nije nastao i pravi centar Novog Beograda, on je ostao jedinstveno i prepoznatljivo saobraćajno čvorište.

Velika kružna saobraćajnica “usred ničega” vidljiva je na slikama iz šezdesetih godina, što ukazuje na dobro planiranje. Podsećamo, izgradnja najstarijih blokova 1 i 2, kao eksperimentalnih naselja završena je početkom šezdesetih.

A da se od planova nekad odustaje, pokazuje primer nikad izgrađenog kružnog toka kod današnje Beogradske autobuske stanice. To bi bio zaista veliki kružni tok koji bi povezivao Jurija Gagarina i Antifašističke borbe, a danas bi on i te kako dobro došao s obzirom na to da se tu nalazi i put ka Mostu na Adi!