Krug smrti na Ušću

Malo ko danas zna da su u predratnom Beogradu, svega godinu dana pre nego što će kataklizma Drugog svetskog rata i nacističke okupacije da se obruši na tadašnju Jugoslaviju, već postojali prvi logoraši. Doduše, u logoru su bili gotovo dobrovoljno i nisu hapšeni, mada su postojale barake, stražari i žica kojom je bio ograđen prostor.

Tik uz Sajmište, na peščanoj pustari na kojoj se danas nalaze tržni centar „Ušće”, okolni park i Muzej savremene umetnosti, dakle, na onom najlepšem delu Novog Beograda uz Savu i prekoputa Kalemegdana, septembra 1940. godine, nikao je, gotovo preko noći, „Prolazni logor Zemun“ koji je osnovao „Ured za iseljenje Nemaca“.

Iako je u Kraljevini Jugoslaviji tada još uvek bio mir, ovaj logor je bio zloslutan znak velike bure koja je zahvatila svet oko još uvek bezbrižne zemlje i njenog glavnog grada. Ljudi koji su počeli da Dunavom, u velikim putničkim „lađama“ pristižu odjednom u iznenađeni i zapitani Beograd, bili su etnički Nemci sa teritorije tadašnje Rumunije koju je, prema nekim velikim dogovorima jakih i moćnih, odjednom okupirao Sovjetski savez.

Taj deo Rumunije se zvao Besarabija i Bukovina, i u njemu su vekovima pored Rumuna, Ukrajinaca i čak Srba, živeli i Nemci – nacistički Firer, Hitler, odlučio je da ove nesretne ljude preseli bliže svom Trećem rajhu. U dogovoru sa vođom SSSR Staljinom počela je masovna deportacija kompletnog nemačkog stanovništva sa tog prostora. Dug i težak put vodio ih je Dunavom jer u Rumuniji u to vreme još uvek nije bilo mnogo puteva, posebno za karavane nevoljnika koje su ludačke vizije nacista i ekspanzionizam boljševika iz Moskve lišile doma i mirnog života poljoprivrednika i zanatlija.  

Bio je to temeljno planiran projekat. Ideja je bila da se Nemci iz Besarabije prvo presele na okupirane teritorije Poljske sa kojih su proterani Poljaci. Tipična opasna igra stvaranja novih nacionalnih teritorija prema nacističkom kroju.

Beograd je tako zbog svog geografskog položaja postao privremena stanica za ovaj „veliki transport“, gde su ovi ljudi mogli da se odmore, pruži im se medicinska pomoć, a zatim i presednu s broda na voz koji će ih odvesti u sela gde su njihovi sunarodnici već eliminisali domaće poljsko stanovništvo. Bio je to skup nesreća i stradanja, gde je jedna tragedija proisticala iz druge. Ali, tu im nije bio kraj: začuđeni Beograd još uvek nije bio potpuno svestan stradanja koje mu preti od iste te mašinerije koja je tako perfektno podizala logor.

Kraljevina Jugoslavija je pristala da pomogne Nemcima u ovom poduhvatu, jer je to bilo vreme intenziviranih političkih i privrednih veza sa Trećim rajhom, ali i najviše – jer je pomahnitaloj nacističkoj zveri bilo jako teško i opasno odbiti takav zahtev.  

Nemci su sami radili izgradnju ovog velikog naselja, ekspresno podignutog na više od 220 hiljada kvadrata. To je bilo dovoljno za oko 12.000 ljudi. Napravljene su “ulice” među velikim barakama, a ceo prostor omeđen je bio ogradom. Bilo je dovoljno tuševa, kuhinja je radila punom parom, lekari su im bili uvek na usluzi i tako su nemačke izbeglice su imale sve uslove za bezbrižan put u novu domovinu.

Na svečano otvaranje je iz Nemačke došla i supruga Hajnriha Himlera, vođe SS-a, Hitlerovog zamenika i inspiratora čitave ideje „humanog inženjeringa“. Taj zlikovac najvišeg ranga i njegovi SS-ovci bili su u srži organizacije preseljenja, kao što će se uskoro naći u srži nove funkcije koju će taj prostor dobiti jednom kad nasilno osvoje Jugoslaviju i Beograd.

 
Taj mali „grad“ funkcionisao je nekoliko meseci i kada su otišli i poslednji iseljenici, barake su ostale sablasno prazne na peščanoj ledini, na putu za Zemun. Šetači na Kalemegdanu su kao na dlanu posmatrali napušteno naselje i pitali se šta će tu dalje biti, kome će pripasti vrlo solidno sagrađene barake i šta će Beograd učiniti sa neplaniranim poklonom.

Na odgovor se nije dugo čekalo. Ubrzo nakon ulaska nacističkog okupatora u Beograd razoren divljačkim bombardovanjem aviona Hitlerove Luftvafe, čitav beogradski Sajam pretvoren je u strašni logor za ubijanje srpskih Jevreja, odnosno, žena i dece.

Nakon što su uspeli da za svega nekoliko nedelja usmrte 6.300 nedužnih mučenika, nemački nacisti su krenuli u drugu fazu: pretvorili su Sajam u logor za robovsku radnu snagu. Tu su dovodili Srbe koje su im isporučivale ustaše iz NDH i smeštali ih u – iste te barake. Identičan SS „aparat“ vodio je operacije prisilnog robovskog rada za potrebe nacističke ratne industrije, ali i istrebljenja izgladnjivanjem ili mučenjem onih koji nisu imali snage da kopaju tražene rude širom okupirane Evrope, starih, bolesnih, žena i male dece.

Logor na Sajmu uzeo je desetine hiljada ljudskih života u agoniji i patnji.   

Pored stradalnika iz redova srpskog naroda sa teritorije ustaške države NDh, u barake su vremenom “smeštani” i ratni zarobljenici sa svih strana, srpski ustanici, italijanski, poljski i sovjetski vojnici, oboreni Saveznički piloti, Britanci i Amerikanci, kao i druge žrtve nacizma.

Za razliku od „Prolaznog logora Zemun“ iz 1940. godine, u ovom logoru su vladali užasni uslovi: nije bilo lekara, kuhinje, muzike, zastava koje se vijore, ni nasmejanih lica na kapijama logora. Nije bilo ni udobnih autobusa koji logoraše voze na neko drugo mesto. Na pesku oko ušća Save i Dunava tri godine je samo vladala patnja, agonija i smrt.

Ljudi su ubijani i naočigled prolaznika slagani poput cepanica na gomile, da bi se potom transportovali na mesto pokopa u zemunskom polju. Ako bi neko i preživeo, grobar bi ga dokrajčio lopatom.

Nažalost, logor je i posle oslobođenja nastavio da funkcioniše. Dojučerašnje stradalnike Srbe, partizane, monarhiste, Sovjete, Italijane, Jevreje, Rome, od 1945. zamenjuju oni kojima je nova vlast osvetnički uzvratila za sve muke koje je naš narod pretrpeo pod okupacijom – Nemce.

Strašni metafizički krug istorije ovog mesta se tako posle 5 godina zatvorio nad istim onima sa kojima je i počeo. Nažalost, krivica je tada tražena u celom jednom narodu koji je vekovima živeo zajedno sa Srbima, dok su pravi nacistički zločinci i svi koji su se krvavo ogrešili o ljude i čovečanstvo, prethodno zajedno sa svojom vojskom pobegli povlačeći se.

Poslednji vapaj jugoslovenskih Nemaca mogao se još čuti u oslobođenom Beogradu, negde na obali Dunava, reke smrti u tim crnim danima. Iako su smatrali da ne nose nikakvu ličnu krivicu, stradali su kao žrtve kolektivne krivice od onih kojima su njihovi najbliži prethodno naneli more patnje.

Iako je 1948. godine počela velika akcija za uređenje peščare i močvara na obala Save i Dunava u formiranju onoga što danas znamo kao Novi Beograd, gde bi solidne barake izuzetno dobrodošle za smeštaj svih udarnika sa lopatama i krampovima, užas kojima su bile natopljene nije mogao da im pruži tu funkciju – porušene su bagerima, a akcijaši su spavali na nekim drugim mestima.