Izgovoriti “Dara Nijagara” u Beogradu pedesetih godina – to je odzvanjalo jače no crkvena zvona. Danas, niko neće zastati, zamucnuti ili se osmehnuti na ove reči. A bila je to važna gradska priča.
“Dara Nijagara je sišla na beogradsku kaldrmu sa filmskog ekrana. Posle prikazivanja filma ‘Nijagara’ sa Merilin Monro, došla sam na ideju da stvorim moju, domaću ženu, koja po svaku cenu hoće da izgleda kao strankinja“, pričala je u jednom intervjuu karikaturistkinja Desa Glišić.
Njen lik izveštačene, blazirane gradske devojke koju je nazvala “Dara Nijagara” i kroz brojne karikature objavljivala u dnevnim novinama pedesetih godina 20. veka, bila je ne samo preteča stripova sa sličnim “junacima i junakinjama”, koji će ubrzo stići iz Amerike, već, kako su neki mislili, i izvesna subverzija prema tadašnjem sivilu novouvedenog komunizma u Jugoslaviji i Beogradu.
Ipak, bilo je i drugih verovanja, i to mnogo više: da je taj lik, ustvari, upravo izrugivanje režima prema navikama predratne građanske klase i njenim neprihvatanjem novog vremena. “Dara” je podelila javnost.
Za pravo onima koji su sumnjali da je Dara Nijagara karikirana refleksija “građanizma” kome se podsmevala u korist javno proklamovane “skromnosti” i jednoličnosti komunizma, davale su i izjave same autorke karikatura:
“Posle bonova i tačkica u Beogradu su se pojavili komisioni. Devojke, neke devojke i žene počele su da se odevaju smešno, da preteruju, i ja sam tu našla svoje buduće likove”.
Danas zaboravljeni “komisioni” bili su u to vreme radnje gde se ponekad, po astronomskim cenama, moglo kupiti ponešto od strane robe, čija masovna prodaja nije bila moguća nakon uspostavljana komunizma. Naviknut na predratno izobilje i svoj trgovački duh, jedan deo Beograda nije mogao da podnese izuzetan manjak roba koji je došao sa komunističkim izolacionizmom.
Grad je zato u to doba počeo da se deli na “sindikaliste” i “komisioniste“. Jasno, Dara je bila “komisionista“, pričala je u intervjuu njena autorka.
“Dara je bila jedna od retkih predstavnika ‘komisionista’. Ono što je taj lik činilo smešnim bio je način na koji je ona želela da se tako odeva, da po svaku cenu bude supermondenka. Zbog toga je doživljavala razne peripetije i nesporazume sa sredinom”.
Kako je to moglo da izgleda u vreme strogog komunizma, gde su bile granice morala i zašto je ime Dare Nijagare tako odzvanjalo kadgod bi se spomenulo dovoljno je znati i činjenicu da je, i sama gotovo karikaturalna pojava ali stvarna, pevačica kič melodija, Mica Trofrtaljka njoj posvetila pesmu!
“Vedrim, vedrim i oblačim i ja dama volti zračim. Ne zovu me džabe Dara – Dara, Dara Nijagara“.
Neka kasnija tumačenja su govorila da je Darina autorka definitivno napravila pometnju u sistemu koji su “krasile” rigidne norme, diktirane vrednosti i u čiji moral nije smelo da se posumnja.
Mada, iz druge vizure, “Nijagara” je delovala kao da je društveno zastranila, i ne razume duh epohe, simbolizujući predratne “fićfiriće” antagonistički nastrojene prema promeni, zbog čega ih treba ismevati i rugati im se, kao svojevrsnoj “degeneraciji”.
“Jedna od mojih prvih karikatura bila je vezana za radne akcije. Na jednom kanabetu sedi moja tipična gerla, sisata sa dobrim nogama, sa frajerom koji joj kaže: ‘Darling (onda je to bilo nobl), jedva čekam da se ova pruga Šamac-Sarajevo završi, pa da se malo provozam.'”
Dara Nijagara ipak nije imala puno izdanja, i brzo je nestala sa stranica novina. Pa ipak, srpska Merlin Monro dugo se pamtila, tamo negde do devedestih, kada je odlaskom autorke iščezao i lik Dare Nijagare.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
