Bio je to zaista značajan dan u uzbudljivoj deceniji tridesetih godina 20. veka, u svetu prožetom tehničkim rekordima. Njen dolazak u Beograd je bio mnogo više od sletanja prve žene borbenog pilota u istoriji vazduhoplovstva na aerodrom u Bežaniji.
U osmehu Sabihe Gokčen tog junskog dana 1938. godine oslikavalo se i prilično čvrsto prijateljstvo između Kraljevine Jugoslavije i tadašnje Republike Turske velikog Mustafe Kemal-paše Ataturka, što je bilo izuzetno bitno u sagledavanju onoga što će već na jesen iduće godine u grotlo pakla saterati ceo svet.
Njen dolazak avionom simbolizovao je ne samo povezanost dve zemlje već i evidentan razvoj feminizma u to doba.
„Poćerka predsednika Turske Kemala Ataturka, Sabiha Gokčen, krenula je jutros u 7 časova iz Carigrada svojim avionom za Atinu, na prvu etapu svog leta preko Balkanskog poluostrva. Turska avijatičarka ostaće jednu noć u Atini, a zatim će krenuti za Solun (rodno mesto Kemalovo), gde će se zadržati dva sata i krenuti dalje za Sofiju, gde će takođe ostati dva sata. Istog dana uveče stiže u Beograd. Sutradan ujutru avijatičarka Sabiha Gohčen odleteće za Bukurešt, gde će ostati do nedelje ujutru, kada će krenuti za Carigrad i time završiti svoj kružni let“.
Ovako je beogradska štampa opisala šta se zapravo dešavalo od jutarnjih sati tog istorijskog dana. Turska žena pilot, već ovenčana slavom, u svoju, kako se ponegde moglo pročitati, mirovnu misiju poletela je najpre ka Grčkoj.
Loše vreme tokom leta dovelo je do promene: umesto atraktivnog noćnog sletanja u Beograd, na travnatu pistu koja se nalazila na današnjem Novom Beogradu, prizemljila se u prepodnevnim satima sledećeg dana.
„G-đici Gokčen priređen je veoma topao, srdačan doček. Vazduhoplovno pristanište bilo je ispunjeno zvaničnim i nezvaničnim učesnicima u dočeku. Sa interesovanjem je očekivana poćerka velikog poglavara prijateljske turske države, kći naroda u kome je žena doskora bila zapostavljena, avijatičarka koja se, i pored svoje mladosti, već istakla vazduhoplovnim podvizima“, navodili su tadašnji prestonički novinari.
Na aerodromu su bili prisutni i turski, rumunski i grčki ambasadori sa osobljem svojih poslanstava, kao i brojni jugoslovenski vazduhoplovni oficiri pošto je Sabiha imala vojni čin.
Iz tih izveštaja saznajemo, a lepo je i ovde ponoviti da se neka imena ne zaborave, da su pokraj aerodromske piste, između ostalih, bili i prvi pomoćnik komandanta vojnog vazduhoplovstva general Milojko Janković, vazduhoplovni pukovnik Srbobran Stanojević, šef civilnog odeljenja Komande vazduhoplovstva vazduhoplovni pukovnik Đorđe Jovanović, komandant vazduhoplovne baze vazduhoplovni pukovnik Svetozar Dimitrijević…
Bio je tu i komandant šestog vazduhoplovnog puka potpukovnik Dragutin Rupčić (puka koji je tri godine kasnije junački branio Beograd od nemačkih napada, a u nekim spisima se može pronaći da se sam Rupčić nije poneo nimalo junački, da se skrivao… Netom kasnije je prebegao kod Pavelića u NDH), vazduhoplovni potpukovnik Miodrag Tomić, kao i predstavnici civilnog vozduhoplovstva iz središne uprave Kraljevskog aero-kluba koje je predvodio čuveni Tadija Sondermajer.
A kao što napisasmo na početku – Sabihino ime se povezivalo ne samo sa letenjem, već i…
„Zapaženo je veliko učešće žena pri dočeku – ne samo žena zvaničnih predstavnika već i onih koje su došle da vide ženu-pilota čija sposobnost i hrabrost govori u prilog feminističke teze o ravnopravnosti polova“, ostalo je zabeleženo u novinama sredinom te ’38.
Oko 10 časova tog dana u susret avijatičarki iz Turske podigla se u vazduh patrola od tri jugoslovenska vojna aviona. Već 35 minuta kasnije Sabiha Gokčen se prizemljila uz zvuke marša koji je zdušno svirao vojni orkestar.
„Avion g-đice Gokčen izazvao je iznenađenje. Umesto očekivanog sportskog aviona bio je to veliki vojni avion interesantne američke konstrukcije (Vultee V 11) s kabinom sa nekoliko sedišta, a unutra sama g-đica Gokčen za volanom na pilotskom sedištu. Nesrazmera između velikog aviona i male devojačke figure izgledala je skoro drastična“, naveli su beogradski novinari nemogavši da se načude kako tako „veliki avion a mala devojka“.
Na krilo aviona popeo se hitro vazduhoplovni kapetan Kosta Vasić, koji je bio dodeljen turskoj koleginici da joj se uvek nađe pri ruci tokom njenog boravka u Beogradu.
Obasuta buketima cveća Sabiha se osećala veoma počastvovana dočekom, njeno držanje je, kako su zapazili predstavnici štampe, bilo veoma skromno i sa njom je „prva u razgovor na engleskom jeziku stupila naša avijatičarka gđa Darinka Tomić, supruga vazduhoplovnog potpukovnika Tomića, na terasi vazduhoplovnog pristaništa“.
Nešto docnije u turskom poslanstvu Sabiha je porazgovarala i sa novinarima. Jedan se posebno interesovao da li je zaista učestvovala u vojnom pohodu i gašenju pobune Kurda 1937. u regiji Dersim.
„G-đica Gokčen klimnula je potvrdno glavom, a jedan turski novinar je to potvrdio i dodao da je pokazala izvanrednu hrabrost. G-đica Gokčen je štedljiva u rečima. Mlada i skromna devojka očigledno nije mnogo raspoložena da priča o svojim podvizima, i da nalaže svoje poglede“, zaključak je u jednom od tekstova.
Ali, tadašnji novinari ili nisu hteli iz nekog nama nepoznatog razloga da je pitaju o poreklu ili nisu znali da ona potiče sa prostora tadašnje Jugoslavije!
A još pride može se pročitati da je te 1938. u Beogradu govorila i na srpskom, što za njih očigledno nije bio nikakav signal…
A da je jesu priupitali – sada bi sve bilo daleko jasnije. Vremenom se tako pojavilo više verzija…
Po jednoj se pominje da su joj koreni iz Sarajeva i da je to sama izjavila novinaru Sermetu Samiju u svom petosobnom stanu u bulevaru Kemala Ataturka u Ankari, što su iste 1971. godine prenele bosanske novine Oslobođenje.
Po drugoj verziji joj je otac bio nekakav beg, po trećoj su njeni bilo siromašni, po četvrtoj je od Ćorovića iz sela Lozna kod Bijelog Polja te su joj otac Izet i majka Hajrija izbegli u Tursku u vreme balkanskih ratova, gde se Sabiha rodila 1913. Rano je ostala bez roditelja, odrastala je u Bursi u nemaštini…
Ali sve verzije, kakve god da su, vode do 1925. godine kada je Ataturk došao u posetu gradu Bursi. Uspešno je tada dvanaestogodišnja devojčica izbegla obezbeđenje i stala pred „Oca nacije“. Upitala ga je da li bi mogla da studira i živi u državnom internatu. Taj hrabri iskorak doveo je do toga da je predsednik uzme pod svoju zaštitu kao njegovo osmo usvojeno dete.
Stupanjem na snagu Zakona o prezimenu 1934. godine Kemal Ataturk je Sabihi dodelio prezime Gokčen, što bi moglo da se prevede „veže se za nebo“ što je bilo pak veoma simbolično pošto je samo koji mesec kasnije počela da leti.
Živela je veoma dugo: preminula 22. marta 2001. godine, na svoj 88. rođendan, svega dva meseca pošto je jedan od istanbulskih aerodroma poneo njeno ime.
Sahranjena kao heroj nacije, imena zapisanog u svetsku istoriju kao prve žene borbenog pilota, među 20 najvećih pilotskih imena ikada.
Tog dana kada je sletela u Beograd, Komanda vazduhoplovstva Vojske Krakjevine Jugoslavije priredila je ručak u čast Sabihe Gokčen u hotelu na Avali. Obišla je potom spomenik Neznanom junaku, upoznala se sa istorijatom prestonice i okoline, a već u 18 časova bila je na prijemu koji je organizovao Kraljevski aero-klub.
Samo pet meseci posle njenog boravka u Beogradu „Otac svih Turaka“ je preminuo, a tri godine kasnije mnogi od pilota koji su je dočekali poginuli su braneći nebo iznad Beograda, koje je onog dana kada je ona njime letela bilo bez oblaka, vedro i mirno…
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
