NAJNOVIJE
Top

Kako reagujete na pomisao da do Nemačke putujete autobusom? Nije tako strašno, ali ipak je avion bolja opcija.

A do Instanbula? Pariza? Sve to danas je moguće iz Srbije iako su duge autobuske rute u Zapadnoj Evropi pomalo neobične.

Međutim, možete li da zamislite kako je izgledalo putovanje autobusom od Londona do Bombaja? I to – preko Beograda!

Na jednoj staroj privatnoj fotografiji iz 1958. godine vidi se upravo jedan takav autobus, parkiran usred Beograda, i to nasred na Trga Marksa i Engelsa, današnjeg Trga Nikole Pašića.

Deluje skoro pa karikaturno iz današnje perspektive, i neverovatno – starinski bus sa ogromnim natpisom: London – Bombay. Ali, ono što mi danas doživljavamo na slici kao oldtajmer, nekada je to bio sasvim običan autobus.

Drugo, u pitanju je vreme procvata drumskog saobraćaja i još uvek nedovoljno pristupačnog i razvijenog avionskog. Luksuz je bio i poslati kovertu na kojoj piše “Avionom”, a ne ukrcati se na tako dalek put vazdušnom linijom. Opcija B bila je pomorski put…

Beograd zaista jeste bio prolazna tačka najdužih autobuskih linija na svetu, koje su povezivale Veliku Britaniju i Indiju. O tome svedoče istorijski podaci, premda se kao odredište češće spominje Kalkuta, ali na slikama se vide slični autobusi i to sa logom istog prevoznika “Indiaman”.

Beograđanka ispraća putnike za Indiju, Trg Marksa i Engelsa, 1958. godina

Ovi autobusi vozili su sve do kraja sedamdesetih godina, kada se u Aziji dešavaju velike promene koje drum čine sve opasnijim mestom.

Godine 1979. dogodila se Iranska revolucija, a Rusija je okupirala Avganistan. Najduže autobuske linije, koje su postojale od pedesetih godina, od Britanije do Indije tako su iščezle.

Danas, slike ljudi koji se ukrcavaju u autobus koji liči na gradski, a prevaljuje i 32.000 kilometara deluju neverovatno, baš kao što neverovatno izgledaju ti isti autobusi uslikani u Beogradu dok “odmaraju”.

Naravno, unutra je moralo biti dovoljno mesta, pa se umesto pedesetak klackalo svega dvadesetak putnika. Bilo je i to skupo, ali daleko pristupačnije od aviona.

Putovalo se preko Francuske, Italije, Jugoslavije, Bugarske, Turske, Irana i Pakistana.

To je, u stvari, bio, “orijent ekspres” ali na 4 točka. Dakle, stara ruta, nova tehnologija.

U nekim autobusima bilo je dovoljno mesta za spavanje, a neka putovanja zahtevala su, ipak, spavanje u hotelima. Deluje prijatnije… Ali, kopneni put podrazumevao je i granice, brojne vize, pa su tako putnici uz pasoš morali da pripreme i čak 10 fotografija.

Ovu novotariju u interkontinentalnom putovanju uveo je upravo spomenuti Indiaman, ali u narednim godinama operatera je bio sve više.

Jedna od linija je povremeno skretala sa glavne rute i išla čak kroz Crnu Goru: autobus za Kalkutu u brdima iznad Kotora, 1961. godina

Uopšte nije bilo neobično sresti autobuse na ovom beskonačno dugom putu, kako uspavano tumaraju Šumadijom, pa zađu u Sićevačku klisuru i nastave dalje ka dalekoj Turskoj, i još dalje… Morao je taj isti bus da prevali opasne litice Ararata, pustinje Irana…

Zamislite sliku tih uspavanih putnika, sa velikim torbama, svim potrepštinama za put koji traje danima u autobusu čiji zaglušujući zvuk motora postaje noćna mora, a treskanje po balkanskoj kaldrmi nešto između ludosti i avanture.

Nažalost, ostalo je zabeleženo i to da je u jednom takvom autobusu u sudaru kod Lapova 1969. godine poginulo čak 19 studenata iz Velike Britanije koji su krenuli na “hipi avanturu”. Sudbina ih je ipak zaustavila u Srbiji, zauvek. Velike avanture su oduvek odnosile i žrtve.