U poslednje vreme sve više se govori o znamenitim Dubrovčanima Srbima, o čijem životu danas svedoči i crkva koja, posmatrana sa vremešnog kamenog stepeništa, izgleda kao pravi biser Dubrovnika, inače jednog od najlepših starih gradova na svetu.
Kako ne bismo zaboravili istoriju, imena znamenitih ličnosti čuvamo, između ostalog, i u nazivima ulica.
Tako na jednoj uličnoj tabli od nedavno stoji ime – Ivana Stojanovića.
Nije zvučno, ni upečatljivo, pa Kaldrma predlaže ovom prilikom da se postavi i po jedna info tabla na početku i kraju ove ulice – da ne prolazimo kraj imena velikog čoveka, a da bar malo ne promislimo o istoriji.
Priča o dubrovačkim Srbima romantična je, ali i nekako mistična. Kao da je to deo neke prošlosti koja nam se, sticajem raznih okolnosti, izmakla i sakrila u starim crkvenim knjigama, časopisima i pričama.
“Malo je, nažalost, naših naučnika koji se bave nasleđem dubrovačkih Srba. Zato predlažemo da u narednom periodu neki od znamenitih Srba iz Dubrovnika, kao što su Medo Pucić, Ivan Stojanović, Luko Zore, Nikša Gradi i Antun Fabris dobiju ulice u Beogradu. To su naši veliki književnici, političari i novinari iz Dubrovnika“, još prošle godine govorio je tadašnji zamenik gradonačelnika Goran Vesić, najavljujući tako da će pojedini Dubrovčani dobiti svoje ulice u Beogradu.
Ono što nekog može da pomalo zbuni i izazove nejasnoće je činjenica da su mnogi od tih Srba bili rimokatolici. Ivan Stojanović je tako bio katolički sveštenik. Ništa neobično – vera i nacija ne moraju da budu čvrsto povezane.
Ono što je, međutim, još neobičnije jeste da se taj jedan katolički sveštenik borio za opstanak srpskog identiteta na zemlji koju su tadašnji vladari, Austrougari, predodredili isključivo jednom balkanskom narodu: Hrvatima.
Možda deluje kao mit i legenda, možda će neki to protumačiti kao nacionalizam, zaista i jeste neobično, ali, ipak, u knjigama zabeleženo.
Tako je u knjizi “Dubrovačka književnost” iz 1900. godine, koja je, inače, i godina njegove smrti, pisao da su Dubrovčani bili katolici, ali Srbi po poreklu. Ivan Stojanović bio je tako Srbin, katolik i borio se za kulturni i identitetski opstanak svog naroda.
I nije to bilo lako.
Kao uzoran sveštenik napredovao je u službi, ali zbog svojih nacionalnih osećanja trpeo je mnogo neprijatnosti – od spletki u crkvi do prostačkih uvreda na ulici.
Ono što je uočio to je bila tzv. “kroatizacija” koju su predano vršile austrougarske vlasti.
O starim Dubrovčanima ne treba suditi po novim, govorio je i predvideo da će nove generacije o svojoj istoriji znati koliko i o – istoriji Japana.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
