NAJNOVIJE
Top

Ispod spaljene biblioteke na Kosančićevom vencu – vila bogatog Rimljanina

 
1

Znao je da će završiti nekoliko metara pod zemljom, to je put svakoga od nas…  Možda je maštao da će močvare koje gleda (današnji Novi Beograd) jednoga dana prekriti palate, prekrasni trgovi i hramovi. Ali, bio je siguran u jedno – grad u kome živi ne može umreti, a njegov Rim ne može propasti.

Sećanje na njegov život biće ovekovečeno raskošnom nadgrobnom pločom.

Antički grob u nekropoli u Beogradu

Kada bi duh Rimljanina sa Kosančićevog venca posetio njegovu kuću danas, verovatno bi je dugo, dugo posmatrao. To su samo ruševine. Varvarin je sve uništio, spalio? Da! Ali to nisu ruševine njegove kuće, već Narodne biblioteke Srbije koju je varvarin novog veka iz Berlina i Beča do temelja spalio.

Nacistički piloti koji su predvodili bombardovanje Beograda 6. aprila 1941.

U svojoj tugi možda ne bi odmah pogledao ulevo, gde se nalazi jedna dublja iskopina. Gle – tu je zapravo kuća našeg Rimljanina, tu, kraj ruševina biblioteke su stvarne antičke iskopine pronađene sasvim slučajno tri decenije nakon nacističkog bombardovanja!

Ali, to su samo pusti zidovi, fragmenti. Davno pre nego što su se među Slovenima izdvojili Srbi, davno pre no što su prihvatili hrišćanstvo, mnogo pre no što su napravili modernu državu koju su neprijatelji besomučno razarali, kuću našeg Rimljanina poharali su Huni.

Ništa nije večno, ali, kontradiktorno je reći, ništa nije ni neizbrisivo. Ako je mislio da će grad u kome je živeo biti večan, ovaj Rimljanin nije pogrešio.

Statua beogradskog Rimljanina visoke društvene klase, pravog “patricija”, kakav je bio i vlasnik vile na Kosančićevom vencu, u kalemegdanskoj Barutani

Još može da se priđe i njegovoj kući, koja je bila podignuta na prelepom uzvišenju iznad reke. Još može da se zamisli taj Rimljanin kako se, dok napolju steže mraz, u svojoj vili baškari i razmišlja, jer su arheolozi otkrili da je imao i podno grejanje.

Tek neke buduće generacije kopaće dalje islod temelja biblioteke i pronaći vredne freske pred kojima je stajao, u kojima se ogledala njegova kultura, estetika, verovanja… Pronaći će novčiće koji su možda bili zakpani, pa Hunima ispadali dok su gramzivo nosili svoj plen.

Taj duh Rimljanina iz antičkog Beograda, Singidunuma, ne treba da brine da će biti zaboravljen.

I njegov spomenik možda baš sada stoji u Barutani, u lapidarijumu, možda mu se divi svako ko poseti Beograd i zaviri u njegovo podzemlje. A možda će tek biti iskopan, negde na Dorćolu, kad se prokopaju temelji za neku novu palatu…

Ovu tajnu Kosančićevog venca otkrio nam je arheolog Rade Milić iz Centra za urbani razvoj. Kako kaže, tu je, pretpostavlja se bila jedna “urbana”, gradska kuća bogatog čoveka.

Zamislte tu rimsku idilu, brdo iznad Save i jedna usamljena vila, sa prelepim vrtom i mnogo robova, koji se pomno brinu o svom vlasniku.

Još je zanimljiva činjenica da se do ovih vrednih ostataka došlo tragajući za nečim drugim.

Srbi, kojima je najvrednija kuća, biblioteka sa vrednom istorijskom i kulturnom građom spaljena, nadali su se da će ipak pronaći neke od najvrednijih srednjevekovnih rukopisa. Sedamdesetih godina počinje raščišćavanje šuta, ali oni nailaze na nešto još starije, na kulturu koja je prethodila našoj.

Tragalo se za limenim sanducima, za koje se verovalo da su bili smešteni u podu biblioteke i prekriveni peskom. U njima su bili najznačajniji srednjevekovni rukopisi i neke retke knjige pisane od srednjeg pa do 18. i 19. veka. Ipak, ti sanduci nisu nađeni. Prvo su naleteli na mozaike i to im je bio znak da treba da kopaju dalje. Pronašli su crno-bele mozaike, ali i freske. Pronašli su novac koji datira iz vremena antike i elemente podnog grejanja. To je verovatno bila urbana, gradska vila nekog od rimskih velikodostojnika, koji je bio jako bogat – objašnjava Milić.

Njegova kuća bila je nedaleko od gradskog foruma, od centralnog hrama i tržnice, on je za tili čas mogao da izađe iz svoje oaze mira i nađe se u centru grada – koji se prostirao na potezu od današnje Saborne crkve do Narodne banke.

Možda i nas posmatra duh ovog Rimljanina, dok stojimo pred ruševinama njegove kuće, a ujedno kuće naše kulture – uništene Narodne biblioteke. Obe su uništene, spaljene. Narodi se menjaju, a istorija se ponavlja. Varvarin dođe i sruši ono što je za jednu kulturu najdragocenije.

Naše rane još bole. Šetamo sa arheologom po temeljima biblioteke i shvatamo koliko toga, zapravo, može da se vidi na jednom zgarištu. Neverovatan je osećaj za prostor koji sa vama može podeliti jedan arheolog.

Vidiš kako su ovde pločice ostale očuvane. Ovde se verovatno ulazilo u drugu prostoriju. Ovde su pločice drugačije. Ove ovde su ugaone, da, tu je tačno bio zid, sad smo već u drugoj prostoriji…

Osećaj za nepostojeći prostor, mašta potkovana dobranim znanjem i iskustvom – to nas je opčinilo.

Antički ostaci su, naravno, na nižem nivou i obrasli su rastinjem. Čitava nova zgrada – kasnija fabrika industrijalca Milana Vape – bila je podignuta krajem 19. veka na njima, a verovatno da graditelji nisu ni znali šta se krije ispod. Destrukcija je sasvim slučajno dovela do novog otkrića i novog saznanja.

Nekadašnja škola slikanja, pa zatim i fabrika, kasnije je ustupljena za Narodnu biblioteku: zgrada podignuta krajem 19. veka na mestu gde se u antičkim vremenima, dve hiljade godina ranije, nalazila raskošna rimska vila izuzetno bogatog Rimljanina.

Istorija Beograda prekrivena je pepelom. Grad je u raznim epohama gotovo storpocentno menjao obličje. Teško je zamisliti njegove promene, pa će zato uvek i doživljaj njegove veličine u slavnim epohama zavisiti i od naše mašte.

Jednoga dana možda će ponovo biti iskopana ova kuća i podrobno proučavana. Ali… koliko je takvih bilo u Beogradu, koliko palata, koliko hramova…

Ne može se sve istražiti, niti rekonstruisati, jer na Singidunumu sazdan je današnji Beograd. Singidunum treba da ostane u našoj svesti, u knjigama, u rezultatima istraživanja, 3D mapama, a njegove materijalne ostatke uglavnom će ponovo prekriti zemlja, kako bi bili konzervirani, ne samo za naredne generacije, već za čitave milenijume.