Savremenici su ga opisivali kao inteligentnog i blagog čoveka, spremnog da sasluša svakoga.
Iz njegovog ophođenja, bilo prema nadređenima, podređenima ili osuđenicima, zračili su poštenje, pravičnost, staloženost i ni malo nagla narav. Ove karakterne crte nisu naročito česte, barem ne za nekoga ko se decenijama bavio policijskim poslom i u čijoj biografiji stoji podatak da je bio drugi po redu rukovodilac institucije koja je prethodila današnjoj Bezbednosno-informativnoj agenciji.
Bio je policajac, jedno vreme i upravnik Glavnjače, zatvora koji se nalazio na mestu današnjeg Prirodno-matematičkog fakulteta, saradnik čuvenog Policijskog glasnika i autor prvog srpskog kriminalističkog romana „Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu“ iz 1896. godine.
U beleškama koje su pronađene posle njegove smrti ostalo je, između ostalog, zabeleženo i ovo:
„Preko dvadeset godina pratio sam život našega društva u svima njegovim fazama; poznao sam naš lepi i veseli Beograd sa sviju strana; i proučio redom sve slojeve prestoničkog društva… Ulazio sam u bogate salone, gde sam nalazio najveći sjaj i raskoš, da tu ispitujem za nevaljale poslove bogataške kćeri i sinove; i silazio sam u mračne i memljive stanove dorćolske Pirinčhane, da gledam bednu, sirotu majku, koja je, okružena siročadima svojim, uz jauk i pisak njihov, izdisala…“
Posao Tanasija Tase-Milenkovića, jednog od naših prvih školovanih policajaca, nije bio nimalo lak. Ipak, srećna okolnost bila je ta da je posedovao zavidan literarni talenat, koji mu je omogućio da neke od naslikovitijih događaja iz svoje policijske prakse, pretoči u priče.
Rođen je 1850. godine (po nekim izvorima dve godine kasnije) u Beogradu, u porodici čuvenog trgovca Jovana Milenkovića čiji je otac Milenko Živanović, začetnik porodične trgovine, jedno vreme bio i narodni poslanik za vreme vladavine kneza Miloša. Njegova majka je, takođe, vodila poreklo iz poznate trgovačke porodice Spirić.
Još tokom studija prava, započinje saradnju sa brojnim književnim i pravnim časopisima, neki od njih su „Govornica“, „Budućnost“, „Javor“, „Mlada Srbija“, „Zora“ itd.
Početkom sedamdesetih godina XIX veka, u pravnom časopisu „Pravda“ objavljuje svoj prvi stručni rad „O smrtnoj kazni“, što će ostati jedna od njegovih najmarkantnijih profesionalnih ali i proznih tema do kraja života.
Veliki deo njegove pisane zaostavštine odnosi se upravo na opise pogubljenja, koja su u periodu od 50-ih godina XIX veka, pa sve do početka XX veka, vršena na Karaburmi, na jednom brežuljku nedaleko od današnjeg Pančevačkog mosta.
Po završetku studija Tasa Milenković je postavljen za sudskog pisara, da bi na insistiranje ministra Aćima Čumića 1874. godine sudsku praksu zamenio policijskom.
Svoje „vatreno krštenje“ mladi policajac Milenković doživeo je već 1876. godine, kada je tokom Srpsko-turskog rata postavljen za starešinu varoškog kvarta. Nakon završetka rata prelazi na poziciju pisara kod Radivoja Milenkovića, pravnika i uticajnog političara, čoveka koji je do punoletstva kralja Milana obavljao funkciju predsednika vlade i koji je, zajedno sa Jovanom Ristićem, sastavio treći ustav Srbije iz 1869. godine.
Upravo je Ristić, uvidevši o kakvom se potencijalu radi, predložio mladog Tanasija za činovnika pri ruskom carskom poslanstvu, tako da on narednih nekoliko godina kao državni činovnik putuje u Rusiju.
Ipak, policijska struka se ponovo nameće kao primarna i on 1880. godine biva postavljen za prvog nastavnika novoosnovane škole za žandarme.
U prilog uspešnosti kadrova koje je odškolovao Tasa Milenković treba napomenuti i podatak da za vreme njegovog rada u policiji, kao i neposredno posle odlaska u penziju, nije bilo gotovo ni jedne nerešene istrage. Lično on je, u cilju bržeg i efektnijeg rešavanja slučajeva, insistirao na tešnjoj saradnji sa inostranim predstavništvima u Srbiji, kao i sa pograničnim vlastima, stvorivši na ovim prostorima neku vrstu prvog INTERPOL-a (Međunarodna kriminalističko-policijska organizacija, zvanično osnovana tek 1923. godine).
Ustalivši se u praksi, odlazi na usavršavanje u Beč i Berlin, odakle se vraća sa idejom o osnivanju prvog policijskog časopisa u Srbiji. Iz Nemačke u Srbiju donosi i nove kriminalističke postupke, kao što je Bertilonaž, antropometrijska tehnika za identifikaciju, svojevrsna preteča forenzike, koja će u ovdašnjoj praksi u potpunosti zaživeti tek sa dolaskom Arčibalda Rajsa.
Mora se napomenuti da je Tanasije Milenković ostvario i veliki uticaj na početak rada Policijskog glasnika, koji je štampan sa podnaslovom „Stručni list za sve policijske radnje“ i počeo sa izlaženjem 1897. godine. Već u prvoj godini izlaska glasnika, u trećem broju koji je objavljen 23. avgusta, u njemu se štampaju prvo „Tasina pisma“, autorovi dopisi iz Berlina i njegovi utisci o radu tamošnje policije, a nešto kasnije i „Tasini dnevnici“. Ova dela imala su izuzetnu čitanost kod ondašnje publike i bila prevođena na nemački, slovački, rumunski, ruski i bugarski jezik, a bugarska vlada ih je otkupila kao udžbenik, za potrebe obrazovanja svojih policijskih činovnika.
Penzionisan je 1901. godine na poziciji načelnika policije.
Objavljuje aktivno do početka Prvog svetskog rata kada se povlači iz javnosti. U oproštajnom pismu svome bratu, 20. marta 1918. godine piše da je bolestan i iznemogao, te da ga nadvladava „očajanje za propalom nam milom Otadžbinom.“
Tri dana kasnije Tanasije-Tasa Milenković će izvršiti samoubistvo.
U testamentu pronađenom nakon njegove smrti pisalo je, između ostalog, da čitavo svoje imanje ostavlja u prosvetne svrhe Akademiji nauka i Društvu Svetoga Save. Njegovo imovno stanje sastojalo se od kuće u ulici Jovanovoj br. 51. vrednosnim papirima i obligacijama u Narodnoj banci, gotovini u Prometnoj banci itd.
Uprkos poslednjoj volji Tase Milenkovića, kuća koju je zaveštao za prosvetne svrhe otuđena je iz njegovog fonda i prodata privatnom licu, tako da se na mestu negdašnjeg Tasinog doma danas nalazi privatna ginekološka bolnica.
Što se tiče književnih dela Tase Milenkovića, ona su od strane savremenika opisivana kao pravi izraz njegove duše, s obzirom da je temama zasnovanim na stvarnim događajima i ličnostima iz svoje bogate prakse, pristupao sa puno empatije, pokušavajući da pronađe razloge i opravda pojedine prestupnike.
Njegove duboke studije ličnosti zatvorenika i ljudi sa margine, odražavaju veoma vernu sliku onih tipova koje Maksim Gorki naziva „sa dna“, a koje je društvo izopštilo iz svoje sredine prepuštajući njihovu dalju sudbinu ulici i policiji na brigu.
Pored ovih, nekoliko priča Tase Milenkovića opisuje krvava ubistva u Beogradu druge polovine XIX veka, od kojih bi pojedina mogla da se okarakterišu kao izuzetno surova.
Jedno takvo ubistvo dogodilo se 1875. godine u jednom dućanu naspram Teraziske česme, tačnije na raskrsnici sa Balkanskom ulicom. Kako autor navodi, zakupac radnje u kojoj se dogodilo ubistvo bio je kasapin Kuzman Kostić, prek i osorljiv čovek, koji je zbog lošeg poslovanja izgubio radnju i, zbog toga, rešio da se osveti novom kirajdžiji koga je na prevaru ubio i zakopao u podrumu te iste radnje, ne želeći da prizna ubistvo ni pošto je kao glavnoosumljičeni pritvoren. Ono što je naročito neobično jeste manifestacija ubičine savesti koja je kako se čini proradila tek u apsani.
Evo šta o tome piše sam Tasa Milenković:
„Jednom, oko ponoći, na dežurstvu, narednik apsandžija raportova:
–Gospodine, ne znamo šta da radimo sa onim nesretnim Kuzmanom. Već ima deset noći kako nam ne da mira. Onako okovan trči po apsani, viče i moli se jednako. Izgleda, kao da je poludeo. Danju je miran, ali kad nastupi noć ne može se snositi. Napadne ga nekakav bes, pa više puta urla… Molim vas, da siđete da vidite, šta da naredite s njim. Da li da zovemo lekara, da mu dade štogod, da se smiri.
Siđosmo dole i pritajasmo se kraj vrata apsane Kuzmanove. Čusmo jecanje. Za tim kao urlik. I ako beše teško okovan – zločinac pretrča apsanu s jednoga na drugi kraj. Dotrča i do vrata apsanskih. Mi ćutimo i ne dišemo. On uhvati za bravu. Beše čovek jake prirode, jer se vrata, i ako jako okovana i zatvorena, ipak zaklatiše. Mišljasmo istaviće ih. Ču se glas:
–Gospode Bože… ima li koga ovde?
Mi ćutasmo.
On onda otrča na donji kraj apsane. Nasta teško jecanje. Duševni bolovi behu jaki. Đipi pa opet dotrča do vrata. Pruži ruke, poskoči, uhvati se za rešetku na prozoru i uspuža se gore. Mi se tolikoj snazi i lakoći začudismo. Šćućuren kraj prozora – gledaše u mrak. Mumlanje mu beše strahovito. Mene podiđe kao jeza. On se s prozora sroza dole, dođe do sredine apsane. I tu sada nastade strahovita borba. Meni se učini da su dvojica unutra. Jer lepo čuh, kao da se rve sa nekim…
–Ama ovde izgleda kao da su dvojica – šapnuh naredniku.
-Jest, gospodine, tako se čini. I mi ovde na straži čujemo svake noći to, ali Kuzman je sam zatvoren. Nema drugoga. Nego, Bog, gospodine, ne da sakriti delo…“
(Odlomak iz knjige „Dnevnik I Tase Milenkovića 1850 – 1918, prvog srpskog učenog policajca“, priredio prof dr. Živojin Aleksić, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2000, 86. strana)
Po podacima koji se mogu pronaći na sajtu „Smrtnakazna.rs“, u bazi osuđenika piše da je Kuzman Kostić pogubljen 18. 06. 1875. godine, zbog ubistva.
Autor: Mladen Milosavljević, pisac i etnolog
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
