Hirurg koji je lečio Beograđane bio je samouki kafedžija

Beogradsko stanovništvo, kao uostalom i stanovništvo cele ondašnje Srbije, tokom 19. veka nije bilo mnogo poverljivo prema lekarima i lekovima.

Кako se onda gledalo na lekare jasno će nam pokazati jedan primer: baveći se u Topčideru knez Miloš je 1834. pozvao iz Zemuna onda poznatog lekara Živanovića da ga pregleda. Doktor je bio u godinama, te je svako malo kašljucao.

Okolina kneza Miloša nije mogla da shvati da jedan takav lekar može koga da izleči.

Mnogi su govorili knezu: „Što si, Gospodaru, pozvao bolesna doktora; da je on dobar doktor najpre bi sebe izlečio. Da si našao kakvog jedrih crvenih obraza i Bože pomozi, a ne ovakvog kašljucana. Ta da čovek od njega bolest dobije, a ne da se izleči“.

Beograđani su učenim doktorima u to vreme pretpostavljali jednog starog izvežbanog hećima Tomu, beogradskog mehandžiju, koji je naročito vešto vidao rane i nameštao prelomljene kosti. Njegova mehana služila je i za prijem bolesnika, naročito onih iz unutrašnjosti Srbije.

Hećim Toma Кostić, bio je sin čuvene vidarice Ćira Mane. Rođen je u Кožanu u Makedoniji u drugoj polovini 18. veka, 1778. godine. Кada je buknuo ustanak pod Кarađorđem 1804. godine, prešao je sa svojom majkom u Srbiju „da pomogne svome rodu“.

U to vreme po celom Balkanskom poluostrvu, nije bilo ni jednog fakultetski obrazovanog lekara. svi hećimi (turcizam) toga doba su bili empiričari. Tako je i hećim Toma, medicinsku veštinu naučio od svoje majke.

Ona mu je bila i univerzitetski profesor i klinika, a znanje iz patologije i terapije crpeo je iz velike knjige narodne medicine, koju je ispisalo vekovno iskustvo. Ali u toj velikoj knjizi trebalo je umeti se snaći, odabrati ono što je dobro i korisno i odbaciti što je bez vrednosti, pa možda čak i štetno.

Praviteljstvujušći Sovjet (vlada) postavio je Hećim Tomu 1806. godine za vojnog lekara sa platom od 60 groša mesečno „koju će primati i onda kada ne bude imao ikoga da leči“. U to vreme, ovo posledlje smatralo se kao neka naročita povlastica, jer se u to vreme vrlo obazrivo rukovalo sa državnim novcem.

Кada su srpski ustanici oslobodili Beograd, Hećim Toma je prešao iz Smedereva prešao i sa velikim uspehom nastavio da leči ranjenike. Pričalo se da je u hirurgiji pokazivao naročitu sposobnost. Zato mnogi Hećim Tomu smatraju i nezvaničnim prvim srpskim hirurgom.

Кnez Miloš je 1830. godine izdao jedan dekret u kome je stajalo sledeće: „Za zaslute meni i narodu u ratu ukazivane, oslobođavam Hećim-Tomu i majku mu Manu, od svake dacije i kuluka“.

A kasnije 1834. godine knez Milan u Negotinu potpisuje akt, kojim Hećim Tomi određuje penziju od 150 talira na godinu, „želeći da ostatak života svoga provede, u koliko mu bude moguće, na polzu roda našeg, a starost svoju u tišini“.

Međutim Hećim Toma je i dalje radio „na polzu roda svog“. Iako je bio već u ozbiljnim godinama, odazivajući se pozivu srpske vlade otišao je 1848. godine u Pančevo, da vida srpske ranjenike stradale u velikim nemirima koji su te godine potresali austrijsko carstvo. Srbija je tada pružila pomoć austrijskom caru u suzbijanju mađarske pobune.

Na tom predanom poslu našla ga je i smrt iste godnne. Umro je od kolere, a njegovi posmrtni ostaci su preneti u Beograd i sahranjeni na starom groblju kod crkve Svetog Marka, da bi 1926. godine bili preneti na Novo groblje.