Građani Starog grada nisu želeli Atelje 212 u svom komšiluku već školu

Osnivanje jednog beogradskog pozorišta pedesetih godina 20. veka naišlo je na snažne podele i čak – otpor jednog dela javnosti!

Dok su jedni želeli da se na mestu starih zgrada u današnjoj Svetogorskoj ulici, tadašnjoj Ivo Lole Ribara, gradi osnovna škola, postojao je i deo javnosti koji je navijao za teatar. Ipak, nije bilo malo onih koji su smatrali da je lokacija nepodesna za zidanje takve institucije i da će buduća pozorišna zgrada “biti zagušena stambenim blokovima”, što se u to vreme, kako su pisale novine, izbegavalo svuda u svetu pa i kod nas.

Pozorište je već bilo osnovano 12. novembra 1956. godine i nalazilo se u prostorijama „Borbe“ u Dečanskoj ulici (tada ulica Moše Pijade), a prva predstava koja je ovde odigrana bila je „Faust“ u režiji Mire Trailović.

Pokrenula ga je grupa umetnika sa željom da napravi teatar u kome će se prikazivati avangardni komadi, i to je bila ključna razlika u odnosu na ostala pozorišta u Beogradu. Tu je igran komad „Čekajući Godoa“, Semjuela Beketa, prvi put u jednoj od zemalja Istočne Evrope, a onda su počeli da se ređaju komadi drugih avangardnih pisaca kao što su Sartr, Jonesko, Žari, Šizgal, Kopit, Žene…

Prvi rukovodioci pozorišta su bili Radoš Novaković i Bojan Stupica, a čuvena Mira Trailović je sa mesta pomoćnika upravnika uskoro postala upravnik.

Osam godina kasnije, krajem 1964. pozorište se preselilo u novu zgradu koju je projektovao Bojan Stupica. Ali, kao što smo naveli, nije išlo nimalo lako: tome su prethodile mnoge peripetije oko početka izgradnje.

Na mnogobrojnim zborovima stanara raspravljalo se o ovoj temi. Na zboru XIV stambene zajednice na području opštine Stari Grad, građani su imali niz primedbi koje su uputili gradskim vlastima. Jedan deo je odbačen, a one najbitnije koje su zadirale u osnovne interese stanovnika tog područja su tretirane ozbiljno i uglavnom su, sa izvesnim korekturama, usvojene.

Glavna primedba bila je da pozorišta treba da se podižu na slobodnijim prostorima, s lepšim prilazom koji omogućava posetiocu da već prilikom dolaska na izvestan način doživi atmosferu pozorišta. To sve u Svetogorskoj nije postojalo.

Jedan od razloga je I taj što u ovom gusto naseljenom delu grada nije bilo slobodnih parkinga ni tada, kao ni danas, što je takođe predstavljalo ogroman problem. Bilo je i mišljenja da će, s obzirom na krizu pozorišta pedesetih godina prošlog veka, verovatno buduća zgrada zvrjati prazna.

Izgradnja pozorišta je predviđena društvenim planom grada, ali s tim što bi republika Srbija dala podsticaje.

Štampa je tada pisala o problemima pozorišne umetnosti i budućeg finansiranja pozorišta, a često se govorilo i o nerešenim ili samo delimično rešenim gorućim problemima proširenja školskog prostora na toj istoj teritoriji. Jedina škola u ovom delu grada radila je u tri smene!

Uprkos svim polemikama i neslaganjima, na uglu gde se presecaju ulice Ive Lole Ribara i Vlajkovićeva počinju da se ruše stare zgrade kako bi se izgradilo novo pozorište. Projekat su uradili arhitekte Bojan Stupica i B. Marković, a statički deo obradno je inženjer P. Živković.

Zgrada se najpre zvala „Кamerna scena i eksperimentalno pozorište Atelje“, a njena prednost nad tadašnjim beogradskim pozorištima bila je u tome što je mogla da se preobražava i vešto podesi za priredbe raznih vrsta.

Imala je, na primer, mehanizam za obrtanje scene, koji je naknadno ugrađen, a krov je leti mogao da se otvara.

Planirana je izgradnja prostranog restorana, na prvom spratu, a u podrumu bi bio bar koji bi se na neki način povezao sa pozorištem kako bi deo prostora sa gledaocima mogao da se pretvori u klub.

Zgrada „Ateljea” koristila bi, kako su najavljivali gradski čelnici, najbolja tehnička dostignuća, sa najmodernijim scenskim efektima. To je bio prvi objekat takve vrste u našem glavnom gradu i trebalo je da bude eksperimentalni.

Planirano je da zgrada ne bude u prometu preko cele godine, jer je plafon u sali mogao da se otvara, što je bilo značajno za predstave u letnjim mesecima kada su se gotovo sve sale u Beogradu, zbog nedostatka rashladnih uređaja, vrlo malo ili nikako nisu koristile. „Atelje” je trebalo da uđe u kulturni život glavnog grada kao novina koja će brzo preći u naviku.

Pozorište je u svojoj istoriji imalo tri istaknuta perioda: najpre u zgradi „Borbe”, zatim znameniti period Mire Trailović kada Atelje 212 doživljava svetsku slavu, i period kad je upravnik i reditelj bio Ljubomir Muci Draškić. I danas se smatra jednim od najznačajnijih pozorišta i jednim od stubova kulture naše države. 

Samo zdanje temeljno je rekonstruisano između 1988. i 1992. godine i danas ne liči na originalan projekat iz 1964.

Zanimljiv je i sam naziv pozorišta kome je pored imena dodat broj 212. To je zbog toga zato što je u prvobitnoj sali bilo svega 212 stolica, pa su njegovi osnivači odlučili da konačan naziv teatra bude – “Atelje 212“.